Било је то време хладноратовске трке у наоружању, која је практично почела 1945. године када су САД бациле прву нуклеарну бомбу на јапански град Хирошиму, а потом и Нагасаки. Америка је тада показала да поседује нови тип моћног оружја, па је та чињеница присилила СССР да интензивира напоре у стварању своје атомске бомбе. Надмоћ Американаца у области атомског оружја је трајала до 1949. године, када је тестирана прва совјетска нуклеарна бомба.
Паралелно са радовима на стварању атомске бомбе Совјети су у најстрожој тајности радили и на изградњи нуклеарне централе. На подизању стратешког објекта радило се четири године и цео свет је био изненађен када је 30. јуна 1954. у листу „Правда“ објављено да је „у Совјетском савезу завршен пројекат изградње прве индустријске нуклеарне електране на атомску енергију капацитета 5.000 киловата“. Име места у којем је станица изграђена није наведено.
Данас је то индустријски меморијални комплекс у којем се, уз бројне у прошлости тајне документе и фотографије, чува и исечак из „Правде“.
Централа у Обњинску била је за данашње појмове мале снаге и није играла озбиљну улогу у обезбеђивању енергије региона, али је сама чињеница пуштања у рад прве нуклеарне електране у свету била од огромног стратешког значаја и отворила нову еру у енергетици. То је имало велики значај за престиж земље, али пре свега свету је показано да се атомска енергија може користити и у мирољубиве, а не само у војне сврхе.
Обњинска електрана је дуги низ година остала јединствена експериментална база за најновија достигнућа и место где се развијају нове технологије, а управо овде је развијен и реактор на бази брзих неутрона за нуклеарне подморнице.
Нуклеарна централа је специјално изграђена у близини Москве, јер је било јасно да потенцијални противник неће тражити стратешки објекат на само стотину километара од главног града.
На челу пројекта је био совјетски физичар, „отац“ совјетске нуклеарне бомбе Игор Курчатов, а главни конструктор реактора био је Николај Долежаљ.
Површина нуклеарне електране је око пет хиљада квадратних метара, а сама станица је троспратна зграда која споља делује као обично здање, па је „на око“ тешко и претпоставити да се у њеном срцу налази реактор. О каквом је здању реч данас сведочи велики натпис на згради: „Прва у свету нуклеарна електрана“.
Совјетско чудо
Када је отворена, многи су желели да виде совјетско чудо. Долазиле су и америчке делегације, а међу гостима су били и први космонаут Јуриј Гагарин, премијерка Индије Индира Ганди, вијетнамски револуционар и државник Хо Ши Мин, маршал Георгиј Жуков и други. Њихове фотографије и данас красе зидове меморијалног комплекса.
Поред фотографија, на самом улазу у станицу налази се и макета говорнице Уједињених нација, са које је Никита Хрушчов, први совјетски лидер који је учествовао у раду Генералне скупштине УН, октобра 1960. године одржао жустар говор, лупајући ципелом по говорници и читајући буквицу Американцима.
Многи су тадашњи наступ совјетског лидера у седишту УН окарактерисали као историјски, али и скандалозан због наводног коришћења ципеле у „убеђивачке“ сврхе.
Лавиринт до реактора
Иако нуклеарна електрана у Обњинску данас ради као меморијални музеј, мере безбедности су изузетно велике. Након провера на улазу, пролази се кроз метал детекторе, а након тога се аутобусом, који је такође прошао безбедносну контролу, посетиоци превозе до саме централе. Забрањено је уношење било каквих електронских уређаја, а обавезно је облачење заштитне униформе, иако је радијација, како тврде, (од)увек била у границама нормале.
Својевремено је овде радило и до 150 људи у сменама, а данас се може видети тек понеки сарадник.
У здању је око 100 просторија, а део њих је испод земље. И сам реактор је на дубини од 17,5 метара. До њега се стиже уским ходницима, који чине лавиринт. Тако је саграђено како би се запослени заштитили од радијације.
У најугроженијим просторијама је све аутоматизовано. У случају ванредне ситуације, односно повећаног нивоа радијације укључује се звучна и светлосна сигнализација, а запослени су били обавезни да напусте опасно место.
На зидовима иза стакла се чувају заштитни специјални костими, временом пожутели. Коришћени су само једном, када је било потребно ући у „врућу“ комору — просторију у којој се у посебне контејнере пакује искоришћено гориво.
Данас се у електрани могу видети и компоненте реактора, међу којима су и контролне „шипке“ из различитих нуклеарних електрана, укључујући и нуклеарну електрану Чернобиљ, као и научна и техничка достигнућа — нуклеарни космички уређаји „Бук“ и „Топаз“.
Легендарни физичар Лав Кочетков
Поред погледа на сам реактор, највећи утисак оставља просторија из које је контролисан атомски реактор. На пулту је огроман број тастера и прекидача, а међу њима је и „дугме“ које је притиснуто 29. априла 2002. године у 11 сати и 31 минут, чиме је заустављен рад реактора.
Реактор је заувек искључио совјетски и руски физичар Лав Кочетков, који данас има 89 година и ког смо срели током обиласка електране. Њега данас Руси називају „легендом“ и човеком који је исписао историју.
Ипак, искључивањем реактора није се завршила историја овог објекта — прва у свету нуклеарна електрана постала је споменик атомске индустрије.
Чак 13 година је било потребно да се електрана изведе из експлоатације. До 2008. године из складишта је уклоњено гориво, а 2015. је завршено демонтирање и уклањање опасне опреме. Већина технолошке опреме остала је на станици.
Током четири године, централа у Обњинску била је једина у СССР-у, све док није изграђена још једна у Сибиру. САД су касниле око четири године за СССР-ом у погледу прве нуклеарне електричне централе прикључене на мрежу.
Интересовало нас је и да ли је могуће поново активирати реактор. У електрани одговарају да је то „веома сложен и нимало једноставан задатак“.
У Обњинску је поводом 65. годишњице нуклеарне електране планиран велики број догађаја и конференција, а тај руски град, поводом јубилеја и Дана мирног атома, посетио је и генерални секретар Европског нуклеарног друштва Фернандо Наредо, у чијем смо друштву и обишли централу.
Он сматра да се многи људи и даље плаше атомске енергије, па је од изузетне важности објаснити људима да та индустрија није само у стању да свет снабдева електричном енергијом, већ и да смањи емисије штетних гасова у атмосфери, што је посебно важно у условима наглих климатских промена у којима данас живимо.
