Након претњи из Анкаре да ће „Хафтарове снаге бити легитимна мета“ турских снага, уколико њихови држављани не буду ослобођени, председник Палате представника Агила Салех, који сарађује са Либијском националном армијом, објавио је свеопшту мобилизацију на истоку Либије, преноси телевизија „Скај њуз Арабија“.
Двовлашће на делу
Стручњак за Блиски исток Анатолиј Несмијан објашњава ситуацију у односима Либије и Турске чињеницом да у Либији постоји двовлашће. Са једне стране је влада Сараџа у Триполију, коју су признале УН, док је са друге стране генерал Халифа Хафтар, који жели да уједини Либију под својим руководством.
„Иза те две структуре стоје различити спољни актери. Иза Сараџа су Катар, Турска и делимично Италија, а иза Хафтара је коалиција на челу са Саудијском Арабијом. Гледано у глобалу, односи између спољних сила се на овај или онај начин заправо пројектују на конфликт у самој Либији“, указује Несмијан.
Он констатује да су противречности између коалиција спољних актера у Либији достигле критичну тачку и сматра да управо ту треба тражити одговор на питање зашто су Хафтарове снаге обориле турски дрон.
Сукоб још од Гадафија
Како за Спутњик каже др Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду, конфликт између Турске и Хафтарових снага започео је заправо много раније.
„Турска је још 2011. године подржала борбу против Гадафија и подржала је сваку побуну у некој арапској земљи, коју је започело ’Муслиманско братство‘, јер су и саме верске организације које подржавају Ердогана директно у вези и са ’Муслиманским братством‘. Отуда и његов сукоб са Башаром ел Асадом, са Египтом, и, овде, конкретно, и са Либијом. Са друге стране, Хафтарове снаге, односно, како он то зове — Либијска национална армија, подржава Египат“, напомиње Јанковић.
Садашња ситуација је, додаје, наставак Ердоганове подршке „Муслиманском братству“ и супротстављање оним снагама које се супротстављају неком систему турских партнерстава.
„Треба знати и да је Либијска национална армија, коју предводи генерал Хафтар, пре два дана оптужила Турску да је директно помогла супарничку фракцију у борбама које се воде на северу те земље, у ближој и широј околини Триполија. Хафтар, чија армија контролише и више од три четвртине Либије, већ два месеца води борбе у околини Триполија: они су заузели међународни аеродром и покушавају да заузму главни град те земље“, објашњава Јанковић.
Шта могу Турци
Анатолиј Несмијан верује да саопштење Турске, у коме се наводи да Хафтарове трупе могу постати легитимни војни циљ за турско ратно ваздухопловство, у суштини — не значи ништа посебно. Како каже, Турци највише што могу је да изврше ваздушни напад, јер своје трупе у Либији, свакако, неће искрцавати.
Иако су турски држављани, које је током викенда ухапсила Хафтарова национална армија, у међувремену пуштени, Несмијан верује да ће Турска, ипак, на неки начин, казнити Хафтара.
„Хафтар је својеврсна продужена рука коалиције Саудијске Арабије. У оквиру прећутне етике рата преко посредника, потчињене структуре немају права да нападају надређене „спонзоре“ конфликта. А Хафтар је ту црту прешао и Турци ће морати да га казне, иако ће то, највероватније, бити казна посредством нарушавања имиџа. Можда ће нанети ваздушни удар неким његовим позицијама и тиме ће инцидент бити завршен“, уверен је Несмијан.
Странци доливају уље
На питање да ли очекује даљу ескалацију сукоба на релацији Либија-Турска, Слободан Јанковић каже да, иако се од Ердогана може свашта очекивати, тешко да би он ишао на искрцавање својих снага преко Медитерана.
„Евентуална ескалација сукоба могла би ићи у смеру директног наоружавања снага које су у Триполију и другим градовима, а које се сукобљавају са снагама које предводи генерал Хафтар. Можда, евентуално, слањем неких специјалаца, уколико би Влада у Триполију, која контролише мање од четвртине територије Либије, позвала Турску у помоћ. Мада, већ само на трен одатле, постоје француске и италијанске копнене снаге. Дакле, има ту помоћи од низа земаља, наравно не директне, јер се оне не упуштају директно у сукобе, али се сумња да помажу Владу у Триполију“, закључује Јанковић.
