Момир Булатовић, некадашњи премијер Савезне Републике Југославије, у својој књизи „Невидљиви ланци“, у издању Лагуне, на начин приступачан обичном човеку објашњава компликоване економске процесе, разобличава банкарски систем који нам је наметнуо непостојећи новац и оковао нас невидљивим ланцима.
„Од самог развоја човечанства новац је једна врста конвенције, врста неког договора. Ствари могу бити једноставне, ако их посматрате на неком малом примеру. Ако ви и ја сада тргујемо и размењујемо неке ствари: можемо се договорити да ли ће новац бити једно или друго или треће. Ствар постаје много сложенија у овом савременом свету, у којем владају компјутери. Велике банке стварају новац и то раде под покрићем некаквог ексклузивног божанског права. Исти проблеми у економији постоје у последњих двеста година, али они се сада убрзавају до нерешивости, из простог разлога — што нешто што се пре комуницирало у одређеном времену и између људи, сада је постало ствар комуникације између компјутера, и то у наносекундама“.
Како то да савршенство компјутера није спречило настајање криза? Једну смо управо прошли, а чини се да се рађа друга?
— Капиталистички систем сам по себи (то нас је још научио Маркс и целокупна пракса) — законито рађа кризе, које се појављују када профит буде једино и неспутано средство за стицање. Пре десет година смо доживели кризу која је потпуно променила нашу перцепцију постојећег света. До тада смо мислили да постоји један диван, уређени систем, хармоничан; да само треба да будемо мало бољи, па да се поправимо, па да дођемо до Европске уније, а онда је криза разорила и саме темеље Европске уније. Онда се јавила потреба код мене: да људима укажем где су изворни корени, где је тај иницијални грех, који постоји у систему око нас. Ми више немамо привилегију да кажемо да нас то не интересује. Када, рецимо, неко одлучи да затвори банке, као што је то био случај у Грчкој — џабе вам је што имате неке десетине хиљада, или милионе. Неко може да дође и да каже да вас је избрисао из списка. Данас Американци могу са притиском на дугме да вас учине невидљивим, непостојећим; да вам укину рачуне, да вас укину као број, а када немате свој идентификациони број, када немате новац — ви и не постојите у савременом свету.
У вашој књизи посебну пажњу привлачи део у коме се говори о непостојећем новцу. Дакле: ја сам банка, имам 1.000 динара. То је обавезна резерва, на основу које могу да дам кредит од 10.000 динара. Када ми неко врати 10.000, имам 11.000, а могу да дам 100.000. Тако у бескрај, или до неке границе?
— У бескрај, а то се зове у жаргону „левериџ“ — полуга. Са том полугом банке померају комплетну масу новца који имају, али, не заборавите, тај новац, који тренутно лежи на рачуну банке, не мора да буде новац који банци и припада. Он може да буде из наших, или ваших депозита. Он може да буде пребачен, да не спава у току ноћи, на азијске берзе и тако даље. Свако вече се шаље у другу земљу, где ће да заради који проценат, и онда се то толико закомпликује, да уопште тај новац више не постоји, и то се јасно види када се, рецимо, деси слом, или криза као што се десило 2008. године. Тај новац је, једноставно, измишљен. У тренутку када је дошло до слома, „левериџ“ је био 1:100. Могли сте да пријавите да имате својих милион, а да дајете кредите и до сто милиона.
Банка, дакле, непостојећи новац, претвара у прави?
— Када склопите уговор са банком и када потпишете уговор и добијете кобајаги кредит, једино што је у томе извесно је количина новца која ће се већ од првог наредног месеца одбијати од ваше плате. Банка ће писати прави новац на ваш рачун, 10.000 или 20.000, колики је износ кредита, и ви ћете после морати тај износ да враћате. Оно што је тај систем учинило још нетранспарентнијим, још тежим, јесте чињеница да се тргује са тим папирима. То су такозвани финансијски деривати. Рецимо, задужи се држава за 50 милиона, па буде каматна стопа 2 посто, па је то 5 пута 2 посто, ако чисто рачунамо, то је 100 милиона. Ја, као ималац тих папира, рачунам да сам зарадио 50 милиона, тачније, имаћу ћу их након 50 година, и онда продајем ту своју зараду некоме другом. Кад се тако увежу сви ти кредити, то се зове „оружје за масовно финансијско уништење“. Данас је износ тих деривата десет пута већи од износа БДП-а целог света.
То су, заправо, берзе. На берзама купујемо и продајемо деривате. Да ли је тако?
— Да, а сами стварате деривате. Продајете очекивану добит од тих деривата и оно што је најгоре, више не постоји никакав дужничко-поверилачки однос, не постоје никакви услови које треба да испуните. Само треба да погодите када да се кладите на одређени резултат.
И шта онда значи када читамо у новинама катастрофалну причу, рецимо, да су руски олигарси изгубили одређени проценат, па Олег Дерипаска уместо 30 милијарди има 27, а он у ствари ништа није изгубио, јер он данас неће ништа да прода.
— То су приче за малу децу. Обичан човек би помислио, рецимо, ако је губитак 30 или 40 одсто, да је за толико мање њихових потенцијала на тржишту, толико мање имају робе, толико мање опреме. То није тачно. Ништа не утиче на реално стање ствари. Замислите да се активира неки вирус, као што ја пишем у својој књизи, који може да блокира читаву Чикашку берзу. Ништа! У реалном свету све би опстало, све би функционисало, само би се изгубио траг власништва над одређеним предузећима и зато је то највећи страх олигарха свуда у свету — да ће неки вирус да уништи комплетан систем, јер новац није ништа друго него дигитални запис, а онда ће они остати без власништва.
Ових дана смо сведоци велике борбе Италије против финансијског система ЕУ. Може ли Салвини да победи?
— Ја иначе навијам за Матеа Салвинија и мислим да је то заиста спас Европе. Просто, Италијани су предодређени да ураде велике ствари кроз неке ситне ствари. Они су се побунили. Сва Европа гори. Али неће да причају о избеглицама. Италијани, макар, причају да троше 25 милиона евра сваког месеца, а никада се није у Италији десио већи број самоубистава, малих, ситних предузетника, који нису у стању да исплате плате својим радницима. Италија је постала седма сила у свету управо захваљујући пици, разним ситним услугама и сада људи, који тридесет и нешто година имају своје успешне фирме, који су фактички са својим запосленима створили рођачке и пријатељске односе, и одједном им нека велика сила доводи са стране неке техничке владе које нико није бирао и које су их довеле у безизлазну ситуацију. Италија се побунила, она има разлога да се побуни.
Криза 2008. године је срушила либерални капитализам у Европи. Пратили смо писање многих економиста, који су лепо објаснили шта се догодило, али видели смо да је лек био више седатив, који онако смирује, него лек који решава узрок.
— Апсолутно! Али циљ уопште није био да се промени систем, него да се само мало продужи музика. У савременом свету, рецимо, пре него што ће Америка напасти Ирак, било је преко осамдесет посто набавке за војну индустрију преко тендера, а онда ви створите кризу, изазовете рат и немате времена за тендере. То је најбољи могући, такозвани, изврнути капитализам. Велики финансијски системи (банке, инвестициони фондови) су приватизовали све могуће добитке, а социјализовали су све могуће губитке и онда су се играли бесомучно. Народ о томе нема представу, нити га ко пита. Тај новац не постоји. Али, није то био једини тренутак у коме је на једном парчету папира 850 милијарди долара подељено банкама. Тај новац се само допише на рачун и иза тога стане држава Америка, која каже да ће то некада да врати. То је задуженост 300 посто у односу на БДП, али кад имате долар и кад можете сами да га креирате, онда можете да радите шта хоћете.
Кажете: „Не треба се питати да ли ће долар пропасти, него када ће пропасти“. Шта ће се десити када пропадне?
— Десиће се мало реалнији однос снага. Видимо већ те зачетке. Прошле године је јуан примљен у корпу валута, а десет година је требало да се уважи та реалност. Данас је Кина, са становишта финансијског система, већи кредитор у међународним односима од ММФ-а. Тешко је остварити сарадњу и измакнути се од долара, када је сваки компјутер сваке банке калибриран на долар, када све мора да иде преко долара и годинама то покушава да се уради.
Имате занимљиво поглавље у књизи — Удружени напад на Русију. Шта се заправо десило? Уведене су санкције Русији и покушали су да разбију рубљу. У једном тренутку се чинило да успевају.
— Рецимо, постоји курс рубља-долар и кажете да ћете да купите рубљу по много нижој цени него што је курс. Правила понуде и тражње показују да одједном рубља почиње да бива изложена понудама мање вредности и онда она мора полако да клизи доле. Ако она крене да клизи доле, онда је задатак Централне банке Русије да покаже жељу да купи рубљу по већој цени. Она упумпава новац из резервних фондова до неког тренутка. Смисао и циљ су отприлике овакви — то су много пута до сада радили — да једноставно исцрпе девизне резерве. То је рађено са највише успеха у Мексику. Могу на тај начин да униште Централну банку.
Али и том упумпавању је морао доћи крај…
— Онда је руска Влада рекла да више неће да брани курс, пошто је потрошила сто и нешто милијарди долара. Међутим, направили су другу ствар. Дозволили су да буде јако велики приход у државним записима у рубљама, и ту је био приход 17 одсто на годишњем нивоу, што је лепа зарада. Они су у суштини, након што је рубља пала, одлучили да је бране економским средствима, чинећи овим ајкулама, које долазе са стране, профитабилним да остану у рубљи. Одбранили су рубљу тако што су извршили стабилизацију. Касније је та стопа резерви у рубљама пала, престао је напад из простог разлога што је Русија, а ја то у својој књизи говорим и показујем, много озбиљан играч. Њега не можете тако лако да срушите. Тада нису повукли најтеже оружје, а то би било да су избацили руске банке из међународног система плаћања.
