Ишингер истовремено упућује на Дејтонски споразум као „добар пример врсте дипломатије коју би требало применити на дијалог Београда и Приштине“.
Он је у ауторском тексту „План пута за Балкан“ за бриселски портал „Политико“ написао да Европа не може себи више да приушти да чека и да се нада да ће се проблем сам издвојити, јер, како каже, „нерешени конфликт“ у срцу Европе представља неприхватљив геополитички ризик, посебно у времену глобалних преокрета.
Уз оцену да Београд и Приштина не могу да изађу са „аутохтоним решењем“ проблема, као што су учиниле Грчка и сада Северна Македонија прошле године, Ишингер наводи да би Европа требало да изнесе план који, како каже, мора да буде пропраћен одлучношћу, преноси Танјуг.
Он истиче да је Дејтонски мировни споразум из 1995. године, иако несавршен као политички оквир за функционалну државу, добар пример врсте дипломатије коју би требало применити на дијалог Београда и Приштине и подсећа да је, да би се тај договор постигао, успостављена контакт група између водећих актера који су настојали да окончају борбе у Босни.
Уз подсећање да су околности данас другачије и да се не ради о окончању рата, већ о интеграцији региона у ЕУ, Ишингер сматра да Унија, иако треба да преузме водећу улогу у преговорима, такође треба блиско да координише са другим актерима, укључујући Вашингтон и Москву, који имају своје стратешке интересе у региону.
Како је рекао, ЕУ ће такође морати да ради са Турском, која има кључну улогу у свим земљама региона са значајним бројем муслиманског становништва, као и Кина чија иницијатива „Појас и пут“ чини од ње значајног „играча у региону“.
„Европа би требало да инсистира на изношењу низа услова. Косово се мора договорити о интерно-кохерентној преговарачкој позицији и суспендовати једностране тарифе које је наметнула производима из Србије и Босне. Србија, са своје стране, мора да заустави глобалну кампању ’депризнавања‘ независности Косова и оконча своје покушаје да блокира улазак региона у међународне организације“, рекао је бивши немачки дипломата.
Он је подсетио и на то да су се немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Емануел Макрон позабавили овим проблемом раније ове године, када су у априлу позвали лидере Западног Балкана у Берлин. Међутим, ти разговори нису донели оно што региону стварно треба — реалан план за њихову интеграцију у структуре Европске уније.
„Француска и Немачка знају веома добро да не могу да се надају да ће решити спор између Београда и Приштине, а да региону не понуде шансу да започне разговоре о придруживању ЕУ, каже Ишингер и додаје да ако сада не пошаљу позитиван сигнал, будући састанци ће се вероватно завршавати фрустрацијама и повећаним непријатељством“, закључио је он.
Кључ у економској сарадњи
Ишингер закључује да ЕУ има и важну улогу у промоцији економског развоја региона који није само о помоћи, већ и о промовисању европских интереса, рекао је Ишингер и као пример навео комплетирање инфраструктурних пројеката на Западном Балкану, који су од виталног значаја за стратегију повезивања ЕУ.
„Уместо да дозволи локалним лидерима да се окрену лаком новцу од Кине за такве инвестиције, ЕУ треба да обезбеди владама неопходна средства и да инсистира да следе правила Уније за транспарентну набавку и трговину. Земљама региона треба да буде јасно да је успешна прекогранична сарадња најбоља улазница за приближавање ЕУ“, рекао је он и додао да интегрисано регионално тржиште није чекаоница из које никада неће изаћи, већ нешто што ће повећати њихов просперитет и помоћи им да лакше испуне критеријуме за придруживање ЕУ.
Он сматра и да би ЕУ требало да уложи у владавину права у региону, као и да би државе Западног Балкана требало да уложе веће напоре да се ефикасније боре против заробљавања држава и клептократије, у чему би требало и ЕУ да им помогне.
Ипак, Ишингер као можда најважнију ствар истиче да би ЕУ и њене чланице требало да појачају подршку цивилном друштву у региону и захтевају транспарентност и одговорност локалних лидера.
„ЕУ има мапу пута за то — стратегија Европске комисије о проширењу из 2018. године пружа дугачак списак корисних, реалистичних препорука о томе како подржати економску и демократску консолидацију региона. Нажалост, ЕУ је у великој мери игнорисала властити савет“, сматра Ишингер.
За жаљење је, каже Ишингер, и што је ЕУ одлучила да поново одложи почетак преговора са Албанијом и Северном Македонијом о придруживању, упркос претходним обећањима националних влада и препорукама Европске комисије.
„Уколико ЕУ не може да понуди кредибилан пут приступања, изгубиће било какав утицај који има у региону. Услови, наравно, морају бити строги. Али они такође морају бити поштени — када земље испуњавају критеријуме које је поставила ЕУ, они не би требало да буду ометени домаћим разлозима у главним градовима. Да би показала добру вољу, ЕУ би се барем морала обавезати да без одлагања донесе визну либерализацију за Косово“, рекао је Ишингер.
