Од Берлина 2014, преко Беча наредне године, Париза и Рима 2016. и 2017, па до Познања ове године, Берлински процес, чији је прокламовани циљ ревитализација мултилатералних веза између земаља такозваног Западног Балкана и ЕУ, не даје конкретне резултате.
То је након састанка у Познању признао и српски шеф дипломатије Ивица Дачић, поручивши да се полако поставља питање сврсисходности одржавања таквих састанака, нарочито када неки водећи европски лидери говоре да им не пада на памет да говоре о проширењу ЕУ.
Интерес уместо мантре о ЕУ
С обзиром на географски положај и окружење, Србија мора да сарађује са Бриселом и земљама-чланицама Уније. Међутим, сарадња са ЕУ мора да се посматра кроз аспект националног интереса, а не кроз идеолошки оквир морања или цивилизацијског искорака, сматра стручњак за међународне односе са Бањалучког универзитета Жељко Будимир.
„Сама ефикасност и сврсисходност тих састанака је апсолутно упитна из више разлога, а један је проширење. Више нико не зна којом ће то динамиком ићи, посебно када је у питању оно што Брисел назива Западним Балканом. Друго, питање је шта Србија има од проширења, а трећа ствар јесте да је ЕУ сама у великим структуралним променама“, наглашава Будимир.
Састанци Берлинског процеса нису једини у организацији ЕУ који у дијалогу са земљама Западног Балкана не дају резултате. Подсетимо да је самит у Берлину, који су организовали немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Емануел Макрон, такође завршен без резултата, а да је наставак тог дијалога, заказан за почетак јула у Паризу, отказан.
Приштина је увела и стопроцентне таксе на робу из Србије и БиХ, а Централноевропска зона слободне трговине (ЦЕФТА), у време када је потписана 2006, промовисана из Брисела као најефикасније оруђе повезивања и сарадње међу балканским државама, показала се као неефикасан механизам.
Димна завеса за одузимање Косова
Владислав Јовановић, наш некадашњи шеф дипломатије, сматра да се једини напредак у бројним иницијативама, форумима, дијалозима, самитима и састанцима, које ЕУ организује са земљама Западног Балкана, види у умножавању старих и нових врста притисака на Србију да прихвати свршени чин косовске независности.
„Једино што их занима и што стално поентирају јесте нормализација односа између две суверене државе које треба међусобно да се признају и да заједно уђу у ЕУ, а ова такозвана нова држава и у УН. То је једино што њих занима. И пошто се ствари не крећу напред, управо због поступака приштинских власти која ништа од договореног не извршава, ствара се привид неког дешавања да би се та непријатна празнина попунила некаквим састанцима, разговорима и договорима“, каже он.
Због тога је, наставља Јовановић, министар Дачић у праву — састанци у оквиру не само Берлинског, већ и разних других процеса, попут процеса Брдо-Бриони, само су давање вештачког дисања мртворођенчету.
„Цео тај циркус око Берлинског процеса личи помало на онај рингишпил који је својевремено прављен у СФРЈ, када су се шефови шест република шетали по главним градовима заједничке земље, стварајући привид да се договарају. У суштини, одлука о изласку из Југославије била је раније донета. То је требало само да створи лажни утисак и да заведе наивне. То је отприлике оно што се сада ради. Добија се на времену да се не би изгубио моментум, а тај моментум је једино што желе — да Србија уз помоћ привлачности ЕУ што пре дефинитивно призна независност Косова и Метохије“, објашњава Јовановић.
Кад се подвуче црта...
Србија би, према Будимировом мишљењу, требало да се оријентише према свом националном интересу, да одбаци, како каже, мантрично понављање да је приступање ЕУ највећи идеал. Треба сагледати добитке и губитке и подвући црту.
„Када се подвуче црта, сви ранији састанци које смо имали са представницима ЕУ око питања односа Београда са такозваном владом у Приштини, нису дали никакве резултате. Значи и ауторитет саме ЕУ на овом простору ради само на Србима. Сви други се руководе личним интересима. Врло слична ситуација је и у БиХ, с тим да морам да приметим да власт у Бањалуци ипак опрезније гледа на сва та питања“, каже Будимир.
И док Брисел организује састанке без резултата, Пекинг на Западни Балкан доноси уносне уговоре који помажу земљама региона да обнове и изграде нову инфраструктуру. Када се у формату „16 плус 1“ окупе кинески и регионални државници, обично се, барем тако је било до сада, састанци заврше са конкретним резултатима.
