Како за Спутњик оцењује Рајко Петровић са Института за европске студије, Источна Европа је потпуно маргинализована, што не треба ни да чуди, јер је и до сада била у запећку унутар Европске уније, како у политичком, тако и у економском смислу.
Унија са више брзина
Према његовим речима, ЕУ са више брзина или са више кругова различитог развоја свакако постоји и то је морало да се рефлектује и на избор челних људи у Бриселу.
„Председница Европске комисије је Немица, председник Европског савета је из Белгије, Кристин Лагард из Француске је на челу Европске централне банке, а једино се ту наметнуо бивши министар спољних послова Шпаније Ђозеп Борељ, који ће бити високи представник за спољну и безбедносну политику. На важним функцијама нема ниједног јединог представника такозване Вишеградске групе, односно нема никога из Пољске, Чешке, Словачке и Мађарске, али како видимо ни из Румуније, Бугарске, Грчке или балтичких земаља, што опет говори у прилог тези да унутар ЕУ постоји подела на развијеније и неразвијеније земље у сваком смислу“, оцењује Петровић.
Доминација Запада
Сличног става је и политиколог др Јелена Вукоичић, која каже да је логично да у Европској унији, односно администрацији у Бриселу, доминацију и даље имају најмоћније земље Европе, које су, све до једне, део Западне Европе и тог западног цивилизацијског круга.
„Европском унијом доминирају Немачка и Француска, па су и у Бриселу доминантни политичари управо из земаља Западне Европе. Колико год да се ЕУ, макар декларативно, залаже за равноправност и представља као заједница утемељена на демократским вредностима у којој су све чланице равноправне, много пута смо имали прилике да видимо да то заправо није случај. Дакле, државе су онолико равноправне колико су јаке и моћне војно, економски и политички, па је апсурдно и поредити утицај и снагу у самој ЕУ и Бриселу једне Хрватске или Румуније са једном Немачком или Француском“, указује Вукоичићева.
Криза на свим нивоима
Европска унија, додаје она, већ дуже време пролази кроз озбиљну идентитетску, безбедносну, економску и политичку кризу и то је још један од аспеката који је веома битан када је реч о резултатима избора људи на челним позицијама.
„Још једна велика разлика између највећег броја источноевропских и западноевропских земаља јесте идеолошка разлика њихових влада у односу на нека врло значајна питања, као што су питања безбедности или мигрантска криза. У добром делу Источне Европе, укључујући чланице Вишеградске четворке, на власти су политичари који се залажу за другачији принцип вођења ЕУ од оног који још увек имамо и који смо имали протеклих деценија. Они се залажу за већу моћ националних влада да одлучују о својим националним питањима и за мањи утицај Брисела на националну политику свих чланица ЕУ“, истиче Вукоичићева.
Иако су, како примећује, и у западноевропским земаља националне опције на узлазној путањи, најзначајније државе-чланице ЕУ и даље су под влашћу влада које су махом либерално-демократске и које се залажу за другачију политику. То је, каже, још једна доста значајна разлика на релацији исток-запад када је реч о односу према мигрантима, безбедности и тероризму, питањима којима источноевропске владе прилазе озбиљније и много другачије.
Према њеним речима, унутар ЕУ није све само подела на богатији запад и сиромашнији исток, већ је реч о подели на либерално-демократске, такозване глобалистичке струје које се залажу за оно што ЕУ још увек јесте, а то је та чврста контрола из центра ЕУ, односно Брисела и наметање неке политике државама-чланицама и са друге стране, на оне идеје ЕУ која је суверенистичка, другачија, где се ЕУ замишља као заједница заиста равноправних држава које ће одлучивати саме о својим националним питањима, а сарађивати са Бриселом тамо где им је то у заједничком интересу.
Нови изазови
Рајко Петровић верује да ЕУ у наредном периоду очекују нови изазови који ће, како каже, моћи да буду решени само уз примену неких радикалних мера. То, како наводи, добро знају и земље Источне Европе.
„Најављен је нови талас миграната које владе доброг дела земаља Источне Европе не намеравају да прихвате, али и бројна друга питања. Међутим, чињеница је да све те источне и централноевропске земље које су чланице ЕУ већ неколико година раде на јачању регионалних иницијатива, попут Вишеградске групе коју смо поменули или као што је нова група која ће се тек развијати између Румуније, Бугарске, Србије и вероватно Грчке“, закључује Петровић.
