Шпански министар спољних послова Хосеп Борељ још није ни сео у столицу високог представника за безбедност и спољну политику ЕУ, а већ стижу упозорења о његовој (не)пристрасности поводом решења косовског питања.
Као етнички Каталонац, који је оштар противник каталонског сепаратизма, а уз то још и шеф дипломатије државе која не само да одбија да призна независност КиМ, већ и спроводи мере против „косовске државе“, одбијајући да учествује на скуповима на којима се косовска независност узима као датост, Борељ у круговима оних чланица ЕУ које су признале независност јужне српске покрајине, изазива бојазан да ће бити „необјективан“ у посредовању у дијалогу између Београда и Приштине.
Као што Шпанија не жели да учествује на скуповима на којима је косовска независност представљена као датост, тако и представници чланица ЕУ које су признале независност Косова очекују да та датост не буде довођена у питање.
Бојко држи „лекцију“
Међу онима који такав став заступају предњачио је бугарски премијер Бојко Борисов, за кога је заједнички став земаља Уније онај који косовску независност не доводи у питање, а тако тврдим искакањем изазвао је дипломатски спор са Србијом.
„Можда имамо погрешну перцепцију разумевања европске политике, али сматрамо да је циљ да се тамо заступа заједнички став“, изјавио је Борисов након самита премијера земаља Западног Балкана у Познању, претходно рекавши да би Борељ, као будући шеф европске дипломатије, требало да заступа став целе ЕУ и да без обзира што Шпанија не признаје независност Косова, друге државе-чланице је признају, па би у складу с тим требало да поступа.
Историјско искуство из прошлог века у српску традицију је уврстило и пословицу „од Бугара нож у леђа“, а Борисовљева изјава би на први поглед могла да се тумачи и у овом контексту.
Од 1913. и Другог балканског рата, преко Првог и Другог светског рата, до операције „Потковица“, наводног плана за етничко чишћење Албанаца са КиМ 1998. и 1999, за који се испоставило да је измишљотина бугарске обавештајне службе, Бугарска је у одсудним историјским тренуцима за српски народ стајала на супротну страну. Постаје ли сада Бугарска, у складу са историјским искуством из прошлог века, предводница борбе за независно Косово, или се само ради о неопрезној изјави бугарског премијера.
Задатак за Софију
Према мишљењу историчара Александра Раковића, не ради се о случајној Борисовљевој изјави — ради се о задатку који је он добио да тако нешто изјави.
„То су власти које немају слободу самосталног наступа, осим ако им неко не да смернице у ком ће се правцу њихови наступи кретати. Ово је једна од тих смерница“, тврди Раковић.
Иако је став бугарских грађана у косовско-метохијском спору наклоњен Србима, бугарска политичка елита се не понаша у складу са жељама народа, већ у складу са смерницама империјалних сила, додаје он.
Четири рата, плус операције типа „Потковице“, биланс је српско-бугарских односа крајем претпрошлог и у прошлом веку, каже академик Љубодраг Димић.
„Оно што мислим да би требало да буде поука политичарима на Балкану, јесте да опрезно мере речи, јер су односи у историјској вертикали изузетно сложени; тако да можда ово све треба умирити, можда та трапава изјава Бојка Борисова може некако да се амортизује и надам се да ће наше и бугарске дипломате то и учинити“, каже Димић.
И Раковић и Димић подсећају да заједничког става ЕУ о статусу КиМ нема, али, према Димићевим речима, то не значи да у Србији треба емотивно размишљати о томе да ће Борељ председавати дијалогу између Београда и Приштине.
„То ће бити искушење и за њега, то ће бити искушење и за Шпанију, то ће бити искушење и за Србију, на крају крајева. Али, моје је дубоко убеђење да ће један Шпанац који долази из Каталоније имати много више разумевања за ситуацију у којој се налази Србија“, сматра Димић.
План бугарских обавештајаца
Када је операција „Потковица“ као наводни план српских државних органа да протерају Албанце са КиМ била лансирана 1998, Никола Шаиновић, тада потпредседник владе СРЈ, био је означен као човек који тај план треба да спроведе у дело.
Накнадно се испоставило, према признању тадашње бугарске министарке спољних послова Надежде Мејински, да је план смишљен у круговима бугарске обавештајне службе и прослеђен немачком Министарству спољних послова.
Операција „Потковица“ била је, пре Борисовљеве изјаве, последњи „нож у леђа“ Србији. Шаиновић, како каже за Спутњик, историјску константу српско-бугарских сукоба у 20. веку тумачи улогом великих сила које су Србију и Бугарску доводиле на супротне стране. И он наглашава потребу да се новонастала ситуација смири.
„Од Првог и Другог светског рата, до НАТО бомбардовања, Бугарска је била у функцији неке друге силе која је нападала Србију. То је историјска константа. Наравно, наш однос мора да буде добар, јер ми смо исувише везани и као што су се утицаји великих сила после ратова губили и успостављали су се добросуседски односи, тако верујем да ће се Бугарска потрудити да спусти лопту“, каже Шаиновић.
Вашингтонски играч
Тешко је поверовати да је Борисовљева изјава тек једна у низу неопрезности карактеристичних за европске политичаре. Она може да буде повезана са најмање две ствари.
У првом случају, Борисов је изјаву дао са циљем да у Вашингтону заради додатне поене. Бугарски премијер је постао проверени вашингтонски кадар још од 2014, када је на амерички наговор блокирао изградњу руског гасовода „Јужни ток“. У том случају Борисов је изјаву дао како би помогао „косовску ствар“ у Бриселу и косовску независност још јаче утврдио као непосредну датост о којој више нема спора у Бриселу.
Ударити на Бореља
Друга могућност је да је његова изјава део политичких игара око расподеле утицајних места у бриселској администрацији након избора за Европски парламент. Видели смо да се расподела утицајних места у Европској комисији није одвијала глатко и можда је Хосеп Борељ, између осталог и због својих ставова о КиМ, трн у оку неким политичким структурама. У том случају, Борисов је представник одређених европских лобија који желе да компромитују Бореља још пре него што заузме позицију шефа европске дипломатије.
Положај Србије и у једном и у другом случају није лак, јер је наша држава у обе варијанте претворена у монету за поткусуривање, а у позадини свега стоји јединствен мотив — представљање косовске независности као непромењиве реалности.
Обе варијанте показују колико се политика на нивоу ЕУ закомпликовала након мајских избора, али и како тако усложњена политика додатно компликује односе међу балканским државама.
