Честити Грузијац не пљује гробове, па ни кад припадају Путиновим родитељима

Без обзира на крхке односе Русије и Грузије скандалозно понашање грузијског водитеља осудила је комплетна грузијска јавност — и руководство земље и народ.

Грађани Грузије окупљени испред телевизије „Рустави 2“ траже отпуштање водитеља, а неки и затварања телевизије. 

Шта је то што је грађане Тбилисија извело да бране Путина?

Најмање је ту Путинових обожавалаца, основни мотив је — психологија Грузина, у овом случају нешто што бисмо мало слободније могли да преведемо нашим изразом „чојство и јунаштво“!

​Већина грађана Грузије, независно од тога да ли гаје симпатије према Путину, испад овог водитеља доживела је пре свега као нарушавање националних традиција, али и као личну срамоту и срамоту целе земље.

У Грузији, кавкаској земљи, постоји посебан однос према псовкама. Псовка је тешка увреда и јавно се не псује! Такође, жив је и патријархални култ родитеља, а помињање „мртве мајке“ (или оца) је скрнављење мртвих. Водитељ канала „Рустави 2“ је то правило прекршио. Он није само вређао председника Русије, него и његове покојне родитеље, износећи најгнусније увреде и псовке. Зато није чудно што је тај мали планински народ доживео прави културни шок, упркос томе што су односи две земље напети. Речи које је водитељ и аутор емисије „Пост скриптум“ Георгиј Габунија читав минут сипао са екрана, и то на чистом руском језику, данас се стиди цела Грузија. Многи корисници Фејсбука позвали су да се видео-снимак који је објављен на интернету не дели на мрежама, јер не желе да се „срамота шири“ и упозоравају да би то могло да наруши имиџ Грузије.

„То није пљување у лице Путину. То је пљување у нашу Грузију…“, „Овај водитељ није Грузијац. И он није човек! Није понизио Путина, понизио је себе, уваљао се у блато!“, само су неки од коментара људи.

Сниматељ канала „Рустави 2“ који је снимао грађанске протесте чак је спустио камеру на земљу и придружио се протестантима, не желећи да буде део такве уређивачке политике.

„Као прво, морате направити поделу између Грузијаца. Ово не раде прави Грузијци. То је део грузијских отпадника и непријатеља грузијске нације, Грузијци не разумеју такав речник псовки, који је у принципу неприхватљив за нас. И нећу се уморити од понављања да би сваки Грузијац претукао, ако не и убио оног ко дозволи себи да вређа његову мајку, без обзира да ли је жива или не и да говори тако гнусне и ужасне псовке“, каже за Спутњик Владимир Хомерики, потпредседник Светског конгреса народа Грузије и председник Руско-грузијског народног јединства.

Грузијцима, истиче Хомерики, изговарање псовки и вређање апсолутно није својствено.

„Међутим, део Грузије нажалост деградира. Американци намерно парчају православну Грузију и намећу јој туђе стандарде. Ово је велики проблем за саму Грузију”, наглашава Хомерики.

Према његовим речима, грађани Грузије се залажу за мир и добре односе са православном Русијом.

Он истиче да је водитељ својим увредама на рачун руског председника „прешао све границе“.

„То је ружна и подла провокација. То не вређа Путина, већ вређа саму Грузију, сам грузијски народ и његове традиције. Путин је вероватно навикао да на свој рачун слуша различите ствари од разних отпадника. Не треба заборавити да око милион Грузијаца живи у Русији. И ми смо огорчени због тога што је тај водитељ изрекао, као и због чињенице да Грузија сама себи чини штету и пропада пред нашим очима“, закључио је грузијски експерт.

Главна уредница Спутњика Маргарита Симоњан, која је одрасла на Кавказу, објаснила је на свом налогу на Твитеру праву суштину увреде, то јест како се новинар каменом бацио на Путина, а погодио свој народ и своју земљу:

„Није ствар у томе што је водитељ псовао Путин. Да се задржао на томе, не би било такве реакције у Грузији.

Ствар је у томе што је помињао гробове његових родитеља. Традиционално, за Кавкасца је то увреда која се не може отрпети, прави злочин који не вређа особу коју је неко покушао да увреди, већ онога ко се спустио на тај ниво да то каже.

Таквог човека, али и његову породицу казнило би цело село.“

„Мушкарац после тих речи престаје да буде мушкарац и, уопште, човек.“

Она се присећа свог села у околини Адлера, града у Русији, на Кавказу, и додаје да би такву особу сви презрели и да се „девојке не би удавале ни за кога из његове породице.

„Нико не би желео да комуницира са мушкарцима из те куће“, закључује Симоњанова уз малу ограду:

„Сасвим сигурно, грузијски народ је прогресиван, али тешко да су успели да се толико удаље од својих кавкаских корена.“