Борба око регије богате природним ресурсима сада не укључује само земље које излазе на Арктички океан (САД, Русија, Канада, Норвешка, Данска), него и силе из других регија, попут Кине. Поларна истраживања нису више само научни подухвати, јер се сада померају и ка економском аспекту, што је довело до озбиљне политичке дебате међу арктичким земљама, анализира РТ.
Током дивљих деведесетих година прошлог века, готово све руске војне јединице стациониране на Арктику су смањене. Практично и није било никаквог војног присуства на обали, од Мурманска до Чукотке. Русија је тада изгубила контролу над овим огромним простором.
Сада се Русија враћа на Арктик и користи нову технологију како би повратила своју тапију. Руске оружане снаге убрзано увећавају свој војни потенцијал и присуство у регији. Москва има највећу флоту ледоломаца на свету. Она гради војне и морнаричке базе, као и аеродроме широм регије. Појачава и ваздушну подршку као и противавионску одбрану, уз додатна улагања у мрежу радара.
Али и остале арктичке земље раде исто. Зато се сада намеће питање — да ли постоји ризик од сукоба интереса у регији, који би могао да прерасте у отворени рат.
И заиста, међу арктичким земљама постоји читав низ неслагања и спорова. Неки од њих могли би бити веома опасни.
Пре свега, границе између економских зона у Арктичкој регији нису уопште дефинисане, због одређених недоречености међународног права, што за последицу има различита тумачења и неспоразуме.
Коме ће припасти четвртина светских резерви нафте и гаса
Примера ради, ширина ексклузивне економске зоне не би требало да буде шира од 200 наутичких миља (370,4 километра) од такозване основне линије. Али, ако нека земља може да докаже да одређени део морског дна припада њеној континенталној плочи, онда та земља има и ексклузивно економско право на ширење своје економске зоне.
Ово има важне практичне импликације, јер та земља онда стиче право да истражује морско дно и да развија своје природне ресурсе, да ствара и користи вештачка острва и да гради инфраструктуру. То би могло да постане веома исплативо, јер Арктичка регија, према неким проценама, крије четвртину светских резерви нафте и гаса.
Други проблем представља спор око надлежности над Северним морским путем. Ова бродска рута после отапања леда постаје све доступнија за комерцијална пловила.
САД у последње време све више тежи да ограничи присуство Русије на Северном морском путу, уз намеру да га претвори у међународну поморску руту.
Америка све више повећава своје активности на Арктику. Једна од стратегија је и слање све већег броја пловила Обалске страже.
Западни стручњаци тврде да позиција Русије на Северном морском путу није увек убедљива и да, наводно, крши међународно поморско право, као и да нарушава принцип мирнодопског коришћења мора и океана.
Москва, с друге стране, тврди да има надлежност над Северним морским путем, јер пролази кроз њену ексклузивну економску зону. Зато би сва пловила која желе да користе ову руту морала да траже дозволу од Русије.
Колико је велики ризик од нуклеарног сукоба?
Ове разлике могле би потенцијално да доведу и до озбиљних инцидената. Замислимо сценарио у којем брод америчке морнарице пролази кроз Северни морски пут позивајући се на принцип слободне пловидбе. Ова доктрина омогућује пролаз кроз територијалне воде неке земље, ако је у питању део међународне пловидбене путање. Али, у реалности то може да доведе до бројних инцидената — судара, покушаја изгуравања пловила, и слично.
Постоје и отворена војна питања на Арктику. Од средине деведесетих година 20. века, Русија развија Северни стратешки бастион, у којем су смештене стратешке подморнице наоружане ракетама.
Када се анализира могућност великог сукоба на Арктику, морамо на уму да имамо један важан фактор: сваки сукоб између актуелних играча у регији могао би да прерасте и у нуклеарни рат.
НАТО је очигледно веома заинтересован за Арктик, у ширем смислу. Тако са једне стране теразија имамо САД, Норвешку, Канаду, Гренланд и Данску. Са друге стране, ту је Русија. Клубу се сада придружује и Кина. Кина тражи упориште у Арктику како би једног дана могла да користи северну руту за комерцијалну пловидбу, уколико климатски услови то дозволе.
Међутим, ситуација у Арктичком океану могла би да се драматично промени ако лед настави да се топи тренутном брзином. Северозападни морски пут би током наредних 40 до 50 година могао потпуно да остане без леда. Ова рута иде преко целог Арктичког океана дуж Северних обала Северне Америке и Канадског арктичког архипелага. То ће бити најкраћи пут од Шангаја до Њујорка. Ако се то деси, појавиће се слични проблеми као у Северном морском путу. Америка ће највероватније тражити тапију на овај пролаз, док ће Кина тврдити да би то било кршење поморског права.
Ко жели нуклеарни рат због мало нафте и бакалара?
У геополитичком смислу, свака напета ситуација у Арктичком океану могла би да буде слична ономе што данас видимо у Персијском заливу или на спорним острвима у Јужном кинеском мору.
Русија би имала на располагању само две опције у случају озбиљних инцидената. Москва би могла или да подигне белу заставицу или да употреби нуклеарно оружје. Чињеница да величина руске флоте не може да се пореди са америчком могла би да одреди процес доношења одлука. Нема сумње да и Вашингтон ово врло добро разуме.
Другим речима — ко би ризиковао да постане мета нуклеарног удара због мало нафте и бакалара?
Дакле, до великог рата неће доћи. Неће бити ни традиционалног рата са званичном објавом ратног стања, ступањем на снагу преког суда и томе слично. Ратови су територијална ствар, омеђена државним границама. Ако рат избије на Арктику, прошириће се и на територије арктичких држава. Другим речима, сваки рат у којем би учествовала Русија проширио би се далеко од граница Арктика.
Ово ће бити логика којом ће се водити државе када буду доносиле одлуке на Арктику. Међутим, број спорних ситуација ће извесно бити све већи, али нема разлога да се верује да ће то бити различито од већ постојећих спорова у Јужном кинеском мору или Персијском заливу.
