Мало ледено доба било је раздобље хлађења које је трајало отприлике од 14. до средине 19. века. Нису прецизно одређени ни почетак ни крај тог раздобља, а сматра се да је реч о годинама између 1550. и 1880.
На канадском острву Елсмир на крајњем северу Арктика, глечер Тирдроп се проширио крајоликом и прогутао маховину. Од 1850. године биљке су лежале заробљене испод леда, а људи су у међувремену открили антибиотике, слетели на Месец и спалили два трилиона тона фосилних горива, преноси хрватски портал „Експрес“.
Научница Кетрин ла Фарж дошла је вековима касније до тог ледника и пронашла врсту aulacomnium turgidum, једну врсту маховине која је била избледела и оштећена, али је имала и зелену нијансу, што је био знак живота.
Зомбији из леденог доба враћају се у живот
Приче о климатским променама често нам показују колико је наш еколошки систем крхак. Посебно брине и извештај УН који показује да милионима биљних и животињских врста прети изумирање. Међутим, у случају неких, отапање ледених капа и пермафроста показује и невероватну причу о биолошкој отпорности, пише „Вашингтон пост“.
На све топлијем Арктику научници проналазе залеђене организме за које се мислило да су мртви вековима, који могу дати нови живот. Ти „зомбији из леденог доба“ крећу се од бактерија до вишећелијских организама, а њихова издржљивост показује и како је могуће преживети у тим условима.
„Сматрало се да су мртви. Али кад смо видели зелено ткиво, помислили смо да је то јако необично“, рекла је Ла Фаржова, биолог са Универзитета Алберта.
Донела је десетак примерака те маховине у топлу лабораторију и третирала их нутријентима богатим тлом. Готово трећина узорака расла је и „оживела“. Били су јако изненађени — није лако преживети то смрзавање, кристалићи леда могу да униште ћелијске мембране и остале виталне делове. Многе биљке и животиње повуку се преко зиме и чекају пролеће за нове изданке или потомство.
Живи организми преживели 1.500 година испод леда
Маховина има другачији животни век. Она се осуши када температура падне, и тако заобилази потенцијалну опасност од стварања леда у ткиву. Ако се неки делови биљке оштете, одређене ћелије их могу дељењем надокнадити. Захваљујући тој адаптацији, маховина ће преживети дубоко смрзавање, каже Петер Конвеј, еколог из организације „Бритиш Антарктик сурвеј“.
Та пробуђена маховина стара је 1.500 година, а толико је била и закопана испод леда.
„Пермафрост је јако стабилно окружење“, каже Конвеј.
Примери њиховог поновног раста показују како такав лед није само гробље већ и може помоћи организмима да преживе ледено доба. И ко зна шта би све још тај лед могао да открије. Лед који се топи отвара тло, а биљке с неких удаљености колонизују подручја захваљујући ветру који преноси споре, што често траје и деценијама.
Најстарије животиње икада откривене
Међутим, оно што може преживети на лицу места, као маховина коју су пронашли, има убрзан процес поновног насељавања. Маховина може да зазелени безличан крајолик готово преко ноћи, и да тако доведе и до развоја других.
Татјана Вишиветска, са Универзитета Тенеси, у дубинама сибирског пермафроста тражила је једноћелијске организме из раздобља леденог доба. Вратила је у живот бактерије старе више милиона година.
Прошле године, њен тим је дошао до „случајног открића“, оног са мозгом и нервним системом, који је у потпуности уништио њихово разумевање екстремне издржљивости. У потрази за једноћелијским организмима, који једини могу преживети закопани у пермафросту, међу слабашним бактеријама и амебама било је дугих, сегментираних црва.
Због тог открића били су јако изненађени и узбуђени, јер су то била најкомплекснија бића пронађена у тако дубоком леду.
Проценила је како би могле бити 41.000 година старе, и тако постати најстарије животиње икада откривене. Стручњаци кажу како су добро опремљени да би могли преживети тако дуго раздобље живота у пермафросту.
„Они могу преживети свашта“, рекао је Гаетан Боргони, са Екстрим лајф Исјенсије у Гентбругу, Белгији који није био укључен у ову студију.
Живот у екстремним условима
Ова бића су свеприсутна широм разноликих станишта на Земљи. Пронашли су их тако и километрима испод површине Земље у јужноафричким рудницима.
Научница није сигурна јесу ли ти црви које су извукли из пермафроста прошли фазе неке врсте „гашења“ система за одржавање у животу, уз развој штита који би их спасао од екстремних услова. Међутим, она наглашава да они, у теорији, могу преживети неодређено време стабилно замрзнути.
„Могу трајати годинама ако њихове ћелије остану нетакнуте“, рекла је Вишиветска.
„То је врло добра вест за сунчев систем“, каже Боргони, који сматра да би те могућности живота могле значити и да има живота на другим планетима.
Ова информација посебно весели у тешким тренуцима у којима бележимо све већи човеков утицај на климатске промене, а животиње преживљавају потрагу за њима угодним стаништем. Миграције су честе, наравно, и део су животног циклуса, али овај пример показује како би се све чешће могла користити и једна друга миграција — она кроз време.
