Није никаква новина да држава Хрватска ниједној од око 200 фирми и банака из Србије које су потраживале своју имовину стечену на том тлу из времена СФРЈ ништа није вратила. Није враћен ни један једини новчић ни од кредита које су хрватске фирме узеле код Југобанке у вредности од тадашњих 800 милиона марака. Напросто, није „прошла“ ниједна тужба те банке пред хрватским судовима.
Некретнине на 37 хиљада квадрата
На основу података Агенције за осигурање депозита, Југобанка у стечају води у Хрватској већи број спорова, од којих шест у вези са некретнинама које су користиле бивше главне филијале у Ријеци, Сплиту, Загребу и Подравској Слатини, односно одмаралишта на Крку и куће на Хвару. Укупна површина тих непокретности је 37.465 квадрата, а вредност тужбених захтева око 38 милиона евра. Највећи број некретнина данас је у власништву Загребачке банке д. д. и Привредне банке д. д. из Загреба, као и Слатинске банке д. д. из Подравске Слатине.
Југобанка би, међутим, готово несвакидашње „пунолетство“, колико траје стечај над четири највеће српске банке, могла да „обележи“ тако што би држава Хрватска могла да на њен рачун додатно повећа свој иметак. Сасвим би лако могло да се деси да у главном стечајном поступку који се у Србији води над Југобанком Хрватска добије својство повериоца, што би јој омогућило да своја наводна потраживања подмири,„стављајући шапу“ и на имовину Југобанке ван Хрватске.
Милионски дугови
То би могло да се догоди уколико Високи трговински суд Хрватске потврди одлуку Трговинског суда у Сплиту и практично призна потраживања Хрватске од 700 милиона евра. Тај наводни дуг је настао када је после уласка Југобанке у стечај Хрватска исплатила 235 милиона њеним штедишама и затим покренула парницу тражећи од главне сплитске филијале овај износ, с каматама, које су за више него дупло премашиле главницу.
Судећи по досадашњим одлукама хрватских судова у случају Југобанка, слаба је нада да ће Високи трговински суд вредновати то што је неправоснажна првостепена пресуда Трговинског суда донета без претходне расправе и извођења доказа, иако је њихово извођење првобитно прихваћено. Како год било, у случају да ту пресуду потврди Високи трговински суд, Хрватска би пред српским судовима могла да тражи признавање стране судске одлуке и својство повериоца у главном стечајном поступку који се води у Србији.
Шта може Србија
Да ли је тај посебан стечајни поступак који јој закон омогућава Хрватска покренула искључиво ради „фабриковања“ потраживања и могућности да постане поверилац у односу на преостали део стечајне масе, односно некретнина и потраживања Југобанке а. д. Београд у стечају, како то сматра адвокат Иван Симић, сада је мање битно, јер је то могућ исход.
Директор Института за упоредно право др Владимир Чоловић и доцент на Правном факултету у Београду др Марко Јовановић, који предаје међународно трговинско право, објашњавају за Спутњик процедуру и шта преостаје Србији ако Високи трговински суд Хрватске потврди одлуку Трговинског суда у Сплиту.
„То је посебан стечајни поступак и они имају право да траже потраживања из имовинске масе, из стечајне масе која се налази код нас. Тако да стечајни повериоци у сваком случају могу да се наплате, а стечајни управник, по нашем закону, има право да се умеша у главни стечајни поступак у нашој земљи“, каже Чоловић.
То, практично, значи да би држава Хрватска могла да постане поверилац са правом учешћа у главном стечајном поступку у Србији.
То је, сматра Чоловић, велики проблем до кога може да дође у том стечајном поступку. Објашњавајући шта значи добијање признавања стране судске одлуке, Чоловић каже да ће та страна стечајна одлука која је донета у Хрватској моћи да буде призната на нашој територији, али и извршена.
„Уколико она испуњава све претпоставке, а углавном се испуњавају претпоставке за признање, она се признаје и извршава на нашој територији и може имати утицаја и на покретање стечајног поступка и на извршење на стечајној маси, односно имовинској маси дужника“, каже директор Института за упоредно право.
Извршење стране одлуке
Он додаје да се без признања стране одлуке ништа не може извршити на нашој територији. Она мора да прође процедуру признања, где судија у ванпарничном поступку проверава да ли су испуњене све претпоставке за признање.
А њих, како напомиње, не одређује само Закон о стечају, јер свака страна одлука мора да испуни претпоставке и по Закону о решавању сукоба закона са прописима других земаља, који у свакодневном говору зовемо „закон о међународном приватном праву“. Он много детаљније регулише признање страних правних одлука него Закон о стечају, напомиње Чоловић.
Јовановић, који управо предаје међународно трговинско право, у разговору за Спутњик указује на услове који морају да буду испуњени да би, по захтеву Хрватске, наш суд признао њихову пресуду.
„Признавање заправо значи проверавање да ли страна судска одлука може да производи правна дејства ван територије државе где је донета. Свака држава поставља различите услове за признање. Што се тиче наших услова, ми прво проверавамо да ли је пресуда правноснажна, што ће, претпостављам, овде бити испуњено, потом да ли ју је, према нашим критеријумима, донео суд који је за то надлежан, потом да ли су поштована права одбране у поступку који се водио у страној држави“, наводи он.
Широк маневар
Наредни услови су да у Србији не постоји ранија правноснажна одлука или раније започет поступак о истој ствари међу истим странама, потом питање реципроцитета уколико признање тражи странац и на крају поштовање правног поретка, што је један врло широк критеријум, напомиње саговорник Спутњика.
А која би правна дејства код нас могла да произведе хрватска пресуда уколико би била призната овде, зависи, како каже, од пресуде.
„Претпостављам да ће тужени бити осуђен на неко плаћање, али с обзиром на то да је тужени у стечају, поставиће се питање да ли том пресудом нешто може да се уради у светлу конкретног стечајног поступка који се води пред српским судом“, напомиње Јовановић.
Иако су услови за признавање стране пресуде суштински техничке природе и најчешће буду испуњене претпоставке признања, ово је, како напомиње, специфичан случај са доста непознатих и цела ситуација је доста компликована. Уз то, услови за признање, онако како су код нас постављени ипак пружају доста широк маневарски простор за оспоравање признања стране одлуке, сматра саговорник Спутњика.
Он, такође, додаје да је неспорно да би, уколико би хрватска пресуда овде била призната, држава Хрватска на основу тога стиче право на потраживање. Он, међутим, указује на чињеницу која је такође битна.
„Када би се та пресуда овде и признала, нисам сигуран шта Хрватска са њом конкретно може да уради, чак и када би успели да пријаве то потраживање у оквиру стечајног поступка који се над Југобанком води код нас, с обзиром на то да у стечајном поступку постоји одређена хијерархија у намирењу поверилаца. Нисам сигуран да би се ту нешто специјално извршавало“, констатовао је стручњак за међународно трговинско право.
