Све то, као и околност да је Букурешт дао свој ваздушни простор за извођење агресије против СРЈ, односно — Србије — била је улазница Румуније у НАТО, а касније — и у ЕУ. Румунија и Бугарска хтеле су да постану оперативна база НАТО — и у томе су успеле.
Сетио сам се тих чињеница ових дана, у времену када се наша јавност, која прати војну проблематику, пита — зашто касни испорука 30 модернизованих тенкова Т-72 и 30 оклопних борбених аутомобила БРДМ-2, које је Русија још пре неколико година донирала Србији.
Наиме — тенкови и оклопни борбени аутомобили су у међувремену ремонтовани и модернизовани, али се појавио проблем њиховог транспорта.
Најјефтинији начин је да се они из Русије пребаце до Србије, и то транспортом речним бродовима Дунавом. Јер — Дунав је међународни пловни пут, а Србија је чланица Дунавске комисије. Чланица те комисије је и Русија, и то као сукцесор некадашњег Совјетског Савеза, иако Русија данас и не излази на обале Дунава. Но, Москва је после распада СССР-а инсистирала на чланству у Дунавској комисији, па како је Русија наследила све дугове бившег СССР-а, тако је наследила и сва права бившег СССР-а, односно — чланство у Дунавској комисији.
Дакле, члан 27. Дунавске конвенције о пловидби из 1998. године, чији су потписници све земље које излазе на обале Дунава и Русија, говори о режиму пловидбе Дунавом и каже да држава може на свом делу тока Дунава, односно — на делу где су оба две обале Дунава њена територија, дакле — ту може да изврши инспекцију терета који се превози, може да од капетана брода затражи бродску листу терета, али — не може да омета или да спречава транзит тог терета Дунавом. Дунавска конвенција у свом тексту не прави разлику у односу према обичном „цивилном“, односно — генералном терету, или терету који би се односио на оружје. Нема нити једне одредбе Дунавске конвенције која забрањује најављени и легални транзит оружја Дунавом.
Па ипак — нама су Румуни блокирали превоз донираних тенкова и оклопних борбених аутомобила из Русије. Не дозвољавају превоз тих возила Дунавом, иако у одредбама Конвенције о пловидби Дунавом нема нити једне тачке на којој би се темељила та одлука Букурешта. То се зове добросуседска политика и пријатељство према Србији.
У Другом светском рату Немци су напали Београд са аеродрома у Румунији; у агресији НАТО 1999. године Румуни — и не само они — су дали свој ваздушни простор за извођење злочиначких напада на СРЈ, односно Србију. У предвечерје распада велике Југославије почетком деведесетих година прошлог века — Дунавом је преко Румуније ишао шверц оружја за Хрватску.
И све смо ми то годинама мирно примали, да не увредимо наше добре пријатеље Румуне. Јер, забога, ми смо фамилијарно повезани са Румунима, наша је некадашња краљица Марија, супруга краља Александра, румунска принцеза. Ми имамо сваке године са Румунима и војне ваздухопловне вежбе. Одлични пријатељи, кад оно...
У Београд 16. и 17. јула долази велика војна делегација НАТО, на челу са врховним командантом Алијансе америчким генералом Тодом Волтерсом. Очито да не долазе на ћевапе у Скадарлију — западни притисак на Србију се појачава и то се види и кроз изјаве из Бугарске и кроз изјаве немачких дипломата и кроз одлуку Румуније да блокира пролаз трговачких бродова који би превезли Дунавом дониране руске тенкове и оклопне аутомобиле у Србију. То Букурешт није самостално одлучио — то је одлука Вашингтона и НАТО.
Зато би врховног командата НАТО, генерала Волтерса, када стигне у Београд, осим питања у вези са обуком и наоружавањем (такозваних) косовских безбедносних снага, и осим питања у вези са Резолуцијом 1244 и са одредбама из Кумановског споразума — где нема ни речи о (такозваној) косовској армији — а свакако га треба приупитати и у вези са слободом пловидбе Дунавом. Јер — ако Амери и Британци инсистирају на слободи пловидбе Хормузом, шта то значи ако једна чланица НАТО на Дунаву поступа супротно међународним одредбама, које је и сама потписала? Не сме бити гусара у Хормузу — али сме бити гусара на Дунаву?
