На откривању Споменика захвалности Француској на београдском Калемегдану 11. новембра 1930. године, почасни гост био је управо генерал Де Мондезир, већ тада носилац два српска ордена — Ордена Белог орла и Крста Карађорђеве звезде, а након откривања Споменика, краљ Александар одликовао га је и Орденом југословенске круне.
Те почасти генерал Де Мондезир заслужио је током 1915. и 1916. године, као командант специјалне мисије француске војске која је била задужена да процени стање српске војске, која се у том тренутку повлачила преко Албаније.
Одабрао Крф
Де Мондезир је био тај који је одабрао Крф за одредиште на којем ће се српска војска опоравити и са којег ће кренути у победничку битку која је од Солунског фронта водила на Сочу.
Именован за команданта специјалне мисије, која је требало да процени стање српске војске, од главнокомандујућег француске армије, генерала Жофра, Де Мондезир је добио наређење да мора да спасе барем 50.000 српских војника (у Жофру је вероватно прорадила грижа савест јер је био један од најљућих противника слања савезничких војника у помоћ Србији).
Да би испунио задатак, Де Мондезир је водио очајничку дипломатску борбу са италијанским савезницима, за које је у једном извештају записао да желе, ако не уништење српског народа, онда сигурно уништење српске војске. Морао је да убеди италијанске војнике да престану са опструкцијама у слању хране изгладнелим српским војницима, да их не третирају као ратне заробљенике и да их пусте да уђу у градове.
Преговори са српском владом
Другу важну битку Де Мондезир је водио са српским властима и генералштабом — морао је да их убеди у потребу да српска војска маршира још 240 километара како би евакуација на Крф, који је одредио као крајњу станицу (друга је била Бизерта у Тунису), била успешна. Ни регент Александар, ни председник Владе Никола Пашић нису били склони даљем кретању, али уз помоћ британског адмирала Ернеста Трубриџа и својих дипломатских способности, тако нетипичних за једног војника, Де Мондезир је успео да објасни да је лука Медова, где је била концентрисана главнина српских трупа, неподесна за евакуацију — имала је плитак газ и велики бродови нису могли да уплове у њу, а и аустроугарска морнарица је била преблизу.
Страдање на Скадру
У Скадру, где је седница Владе Краљевине Србије и Врховне команде била одржана, Де Мондезир је први пут могао да се увери о размерама страдања српске војске и народа. Сведочио је о великој глади која је владала, болестима и дезорганизацији. Међутим, уверио се и о високом моралу српских војника.
Потпуковник Д’Алозије, један од чланова Де Мондезирове мисије, записао је у свој дневник: „Српски војници су умирали од глади на ободима албанских села, из којих се чуло кукурикање петлова, па ипак ниједан случај крађе или освете Албанцима није био забележен“.
Није било назнака побуне унутар јединица и зато је Д’Алозије сматрао да је реорганизација српске војске могућа и изводљива управо захваљујући очуваном војничком моралу.
Када су све перипетије отклоњене и када је међу савезницима договорено ко ће превозити српску војску, када се српска војска, користећи последње атоме своје снаге довукла до Драча и Валоне, евакуација је почела 17. јануара 1916. године.
Циљ мисије је јасан
Упркос томе што је био потресен призорима са острва Вида, Де Мондезир никада из вида није губио циљ своје мисије — опоравити српску војску и вратити је на фронт. С обзиром да је из Албаније спашено око 125.000 људи, оценио је да је његова мисија више него успела и друга фаза операције могла је да почне.
Де Мондезир је предложио да се српска војска не утапа у друге савезничке армије, већ да наступа самостално организована у шест дивизија и три армије, што је Жофр и прихватио.
У сарадњи са командантом Источне армије, генералом Морисом Сарајем, чланови Де Мондезирове мисије су одредили места за логоре српске војске, а превоз војника почео је 12. априла и трајао је 45 дана. Превоз је обављен француским бродовима, био је добро организован и ниједан брод није страдао од подводних мина или лошег времена. Тиме је Де Мондезирова мисија завршена и он је опозван 24. априла 1916. године.
У тренутку када је позван да преузме вођство над мисијом при српској војсци генерал Де Мондезир је командовао 52. пешадијском дивизијом стационираном код Ремса. Био је искусан војник са завидном војничком репутацијом. Родио се 1857. године у Русији, у граду Гатчини јужно од Санкт Петербурга, јер је његов отац у то време био ангажован као инжењер на изградњи железничке пруге Санкт Петербург–Варшава. Године 1876. уписао се на престижну Политехничку школу, коју је завршио 1878. године у чину потпоручника из рода инжењерије.
Операција код Једрена
Септембра 1880. године именован је за поручника инжењерије. Наредне три деценије Де Мондезир је за француску војску обавио десетине специјалних и тајних мисија широм света које су му донеле велико поштовање у војним и цивилним круговима Француске. Био је у мисијама у Уругвају, Мадагаскару, два пута у Италији и једном на Балкану.
Мисија на Балкану, коју је на сопствени захтев спровео у пролеће 1913. године, несумњиво је пресудно утицала да француска Врховна команда управо Де Мондезиру повери овај важан задатак. Познавао је географију и политичке прилике и, још важније, све српске војне и политичке званичнике, укључујући регента Александра.
Српски војници су били импресионирани његовим знањем. У операцијама код Једрена користили су његову књигу о фортификацији и опсадном ратовању. Позитивне утиске и корисно ратно искуство које је стекао на Балкану Де Мондезир је преточио у књигу под називом: „Souvenirs et pages de route. France, Algérie, Corse, Madagascar, Uruguay, Balkans (1876–1914)“, коју је објавио много касније, али коју је писао на основу својих дневничких бележака.
