То што су два велика подухвата — изградња пет или шест стотина миља зида против варвара и немилосрдно укидање историје, тј. прошлости — потекла од једне те исте особе, Борхеса је, према сопственом признању, неописиво обрадовало, али и узнемирило.
Наравно, оградити двориште или врт нешто је сасвим нормално, али оградити царство није! А шта ли тек рећи на наредбу цара Ћин Шхуанга да се 3.000 година хронологије и историје које су до тада имали Кинези прогласе за неважеће, те да историја треба да почне од њега?
Борхес би се „обрадовао“
Да је аргентински нобеловац данас жив, њега би несумњиво једнако „обрадовала“, али и узнемирила појава једне такве нарочите личности какав је црногорски предсједник — Мило Ђукановић. Тешко да се поред свих временско-просторних разлика између кинеског и црногорског „цара“ може пренебрећи њихова запањујућа сличност, а то је покушај да властите народе дубоко уроњене у традицију, силом натјерају да одбаце памћење сопствене прошлости.
Ђукановићу наравно не приличи да у 21. вијеку буквално спаљује историјске књиге, али је зато смислио лукавство да „спали“ историју. Ако се пак запитамо шта уистину значи обрачун са традицијом и историјским памћењем једног народа, онда нема другог закључка осим да то суштински значи беспоштедни обрачун са самим тим народом!
Безумна политика ратовања против исконске Црне Горе чини се да ових дана доживљава своју кулминацију најавом стварања такозване „црногорске аутокефалне цркве“. Како ни у Цариграду, тако ни у самој Црној Гори нема ни приближно довољно ентузијазма да се подржи пројекат стварања црногорске државне цркве (која би у суштини била испостава владајуће партије), власт у Црној Гори је одлучила да на тренутак спусти лопту и покуша да одигра нешто перфидније.
Митрополит као „дио решења“
Свој нови план лидер ДПС-а Мило Ђукановић је обзнанио у последњем интервјуу на РТЦГ, тако што је позвао Митрополију црногорско-приморску да буде главни носилац пројекта стварања „аутокефалне цркве Црне Горе“, или како је то Ђукановић прецизирао — да Митрополија буде „дио решења“.
„Епилог не видим тако што ћемо сада наспрам праксе СПЦ у Црној Гори формирати ’црногорску православну цркву‘ из које ће Црногорци протјеривати Србе“, казао је Ђукановић и појаснио да сада из пројекта формирања „аутокефалне (партијске) цркве Црне Горе“ „ни најмање не искључује ни Митрополију црногорско-приморску, ни друге епархије СПЦ у Црној Гори“.
Из Ђукановићевог наступа могу се примијетити макар двије ствари. Прва је да је коначно пустио низ воду Мираша Дедеића констатацијом да неће наспрам СПЦ у Црној Гори формирати ЦПЦ (иако је то са Мирашевом НВО годинама покушавао) и да је тај пројекат пропао.
Друго што ваља приметити јесте бесмисао предлога да Митрополија буде дио пројекта стварања „аутокефалне црногорске цркве“. Ако би ствари поставили обрнуто, можда би у том случају митрополит Амфилохије требало да обзнани да је намјеран да формира „нову владу Црне Горе“, па да у том смислу понуди и Милу да се прикључи његовом пројекту.
Вартоломеј га не тангира...
На концу, предсједник Црне Горе је коначно признао да је добио писмо од васељенског патријарха, у којем га је Вартоломеј обавијестио да црногорска црква никада у својој историји није била аутокефална, те да Мираш и његове присталице не само да нису црква, већ да нису ни православци.
То за Ђукановића, кога истина очигледно ни најмање не тангира, није било довољно, па је поручио да он зна боље, те да је Иван Црнојевић основао „аутокефалну црногорску цркву“. Логично, јер за владара који је у константном рату са цјелокупном историјом своје земље није ништа зачуђујуће ако му не иду у прилог тако значајне чињенице.
Невоља је што за разлику од Борхесовог кинеског цара с почетка текста, Ђукановић у 21. вијеку нема луксуз да спаљује историјске књиге, па је принуђен да импровизује, односно да фалсификује историју!
Прошлост је очигледно пуна умишљених владара који су на врхунцу моћи сматрали да историја почиње са њима. Цјелокупна историја ја такође показала и колико је људска мегаломанија трошна и пролазна...
