Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић објашњава да није у питању ново суђење, већ допуна, јер су уочени одређени пропусти у неким сегментима.
„Ми смо са тужиоцем у комуникацији током читавог процеса и он је упозорио на неке грешке које су биле у поступку и које су значајно утицале на висину изречене казне. Очекујемо да после овакве одлуке буде изречена строжа казна, јер сви знамо шта се у ’Силосу‘ дешавало и шта се тамо пре свега Србима дешавало“, каже наш саговорник.
Прихваћена и жалба одбране
Оно што према његовим речима у цео случај уноси малу забуну је одлука Апелационог већа да прихвати и жалбу одбране, која се супротставља жалби тужбе.
„Тако да, ипак, морамо бити опрезни, без обзира на то што очекујемо да врло брзо буду отклоњене те процесне грешке и да се према правним стандардима изрекне строжа казна затвора. Такав коначан исход би био праведан“, додаје Којић.
У случају „Силос“ осуђено је осам особа муслиманске националности, а с обзиром да је утврђено да су у том логору били углавном цивили, они су ослобођени кривице за злочине над ратним заробљеницима.
За злочине у логору „Силос“ Суд БиХ је осудио Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Халида Човића, Бећира Хујића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера за нечовечно поступање и наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима.
На по десет година затвора осуђени су некадашњи председник Кризног штаба Општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде Армије Босне и Херцеговине (АБиХ) Незир Казић.
Веће је на по осам година затвора осудило некадашњег начелника Станице јавне безбедности (СЈБ) у Хаџићима Фадила Човића, као и управника „Силоса“ Бећира Хујића, док су командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и заменик управника у „Силосу“ Халид Човић осуђени на по шест година. Бивши управник у касарни „Крупа“ Шериф Мешановић осуђен је на седам, а некадашњи стражар Нермин Калембер на пет година затвора.
Тортура над 550 Срба
Суђење је трајало шест година, а пресудом је утврђено да је логор „Силос“ био концентрациони логор за Србе, којим је управљала муслиманска Армија БиХ од 1992. до 1996. године. Процењује се да је кроз тај логор прошло око 550 Срба, од чега су 24 особе умрле од последица физичког злостављања, пребијања, тортура и мучења глађу. Међу заробљеницима је било и 11 жена, од којих су две остале у логору до његовог затварања. Првобитни затвореници логора „Силос“ били су резервисти, то јест војници ЈНА, њих 11. Након њих, муслиманске власти БиХ почеле су са затварањем српских сељака и радника из околине. Било је ту затвореника свих узраста, од 13 до 85 година.
Логор је оформљен тако што су муслимански војници Армије БиХ почели са привођењем Срба на информативни разговор, а после су их одводили у „Силос“ и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба из околних месних заједница.
Логор је непрекидно функционисао за све време грађанског рата у БиХ и последњи затвореници су тај логор напустили крајем јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму.
Први управник логора у Силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смењен, а на његово место је дошао Човић, изразити шовиниста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: „Само силос Србина спашава“. Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.
Све знали Алија, Ганић, долазили новинари...
Логор је био под непосредном командом 109. брдске бригаде муслиманске Армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије муслиманске Армије БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови тих јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа. Исто тако и сви високи муслимански функционери БиХ су знали шта се у логору „Силос“ догађа, а међу њима и Алија Изетбеговић и Ејуп Ганић. Представници Међународног Црвеног крста су такође долазили у тај логор, као и стране ТВ екипе.
Како је изгледао „Силос“
Логор је имао неколико ћелија чија је површина износила око 50 метара квадратних, а биле су високе око пет метара. Зидови су били дебели 50 центиметара. Изнад ћелија стражари су шетали и контролисали шта се дешава.
У ћелијама није било осветљења, осим оног које је допирало кроз шупљине. Затвореници су непрекидно били у ћелијама, то јест нису извођени напоље. Тек новембра 1993. године је неколицини затвореника дозвољена шетња у присуству стражара.
Од формирања тог логора, затвореници су добијали један оброк дневно. Тај оброк је, према сведоцима, био нека непозната течност без укуса. Прибор за јело није пран, а 500 грама хлеба који су добијали делило се на десетак делова за све затворенике у ћелији. Од 12. јула 1992. године затвореници су добијали и други оброк, односно то је била једна чинија млека на пет затвореника. Средином октобра 1992. године уведен је и трећи оброк, односно затвореници су добијали неку разређену храну, мада се често дешавало да затвореници по два-три дана уопште не добију храну. Веће оброке затвореници су добијали када су долазиле стране ТВ екипе.
Средином новембра 1992. године екипа британске телевизије „Скај њуз“ је први пут обишла логор. Приказана им је само ћелија број 1, а затвореници су добили веће оброке тај дан. Међународни Црвени крст је своју делегацију први пут послао у тај логор тек 26. новембра 1992. године. Њих је предводио Марк де Перот из Швајцарске. Он није разумео српски језик, већ је имао муслиманског преводиоца Суада, из Мостара. Након посете логору „Силос“, Перот је био разочаран, рекавши да ништа горе није видео од логора „Силос“. Захваљујући тој посети МЦК, почетком децембра 1992. године затвореници су почели да добијају ћебад и пакете хране. И следовање воде им је повећано на 10 литара по ћелији.
