Самоходна хаубица без посаде
У децембру 2006. године јавности је представљена врста самоходне машине — двоцевна самоходна хаубица „Коалиција СВ“. Инсталирање двоцевног оружја на прилично импресиван систем „Мста-С“ је изгледало веома напредно и остављало је јак утисак.
Рад на новом оружју је представљао развој концепције повишене ефикасности самоходне хаубице, која се појавила у руском војно-индустријском комплексу крајем 80-их година прошлог века.
Било је неколико идеја — прво, било је планирано да се изгради јединствен артиљеријски систем, који би се могао користити како у копненим снагама, тако у ратној морнарици.
Друго — присуство две цеви омогућавало је да се значајно повећају ударне могућности.
Треће — са почетком развоја новог тенка „Армата“ и са могућом заменом шасија на перспективној самоходној хаубици шасијама од „Армате“, купола хаубице је могла да буде без посаде, која би била смештена у оклопној капсули, што би значајно повећало стопу преживљавања у случају директног контакта са потенцијалним противником. Процес гађања би у том случају био потпуно аутоматизован.
На крају је нови артиљеријски систем тестиран и очекивало се да би већ 2015. године могао да почне да се испоручује руској војсци, али то се није десило. Априла 2010. године тадашњи заменик министра одбране Владимир Поповкин је изјавио да је развој самоходне хаубице „Коалиција-СВ“ — заустављен због застарелости система.
Носач авиона
Изградња руских носача авиона је дуга прича. Чињеница је да је прошло много времена од завршетка Другог светског рата, пре него што се у СССР-у појавила серија тешких крстарица, које су само делимично биле и носачи авиона.
Главно оружје тих крстарица није била авијација, него противбродски ракетни системи дугог домета. Први пут у СССР и Русији омогућено је да се авиони базирају на носачу авиона — „Адмирал флоте Совјетског Савеза Кузњецов“, што се могло упоредити са ударним ракетним системима. То је крстарици доделило статус првог руског носача авиона.
У данашње време, интересовање за изградњу носача авиона у Русији је огромно, али материјални предуслови за такве радове очигледно још нису сазрели. Због тога, на сваких неколико година у медијима и на различитим изложбама испливају одређени пројекти перспективних носача авиона који су намењени Ратној морнарици Русије. Један од спорних пројеката у новијој историји бродоградње био је носач авиона који је први пут приказан у затвореном делу морнаричког салона у Санкт Петербургу 2013. године. Он се разликовао од осталих пројеката, јер је имао два нивоа са командним мостом и са диспечерским системом, који су се уздизали изнад писте. Може се претпоставити да је први ниво требало да служи за управљање бродским системима, а други за управљање авионима. На Западу бродови те класе имају један ниво, па је било тешко логички објаснити ову карактеристику руског носача авиона.
Судећи по представљеном моделу — брод је требало да буде опремљен са две трамплине (закривљене писте у виду скакаонице), као и са четири катапулта. То је обезбеђивало могућност базирања тешких авиона на носачу. Четири катапулта су омогућавала да се убрза њихово узлетање. Авионска група је наводно требало да укључује најмање 40 вишенаменских авиона, укључујући и перспективне ловце пете генерације Су-57/ПАК ФА, као и лаке ловце МиГ-35.
Пројекат је имао неколико спорних тачака. Прво — екстремна сложеност и висока цена пројектовања таквог брода, а затим и — недостатак производне инфраструктуре за рад са тако великим објектима.
Све заједно је довело до тога да у програму развоја руског наоружања до 2028. године изградња носача авиона није предвиђена, али се раде истраживања на том пољу, и тако ће бити и у будућности.
Ракетни воз
Борбени железнички ракетни систем или такозвани ракетни воз представља посебан тип базирања стратешких интерконтиненталних ракета. Као што и само име говори — ракете се у транспортним и лансирним контејнерима смештају у вагоне возова. Након што прими наређење за употребу ракета, такав воз може да се заустави на било којој тачки током путовања и да лансира ракете у правцу непријатеља.
Радове на стварању ракетног воза нове генерације покренуо је у Русији Московски институт топлотне технике 2012. године. Због тајности података — није било тачних информација у вези са саставом и типом ракета у новом борбеном железничком систему. Војни стручњаци су разматрали и опције коришћења ракета „Јарс“, па и посебне верзије морских ракета „Булава“, које су мањих димензија од копнених интерконтиненталних балистичких ракета.
Крајем 2014. године у медијима су се појавиле информације да ће ракетни воз бити опремљен ракетама „Јарс-М“. Чак је било најављено и да ће оружје ступити у састав наоружања Ракетне војске стратешке намене до 2020. године. Међутим, 2017. године је јавно саопштена одлука да су радови на изградњи борбеног железничког ракетног система обустављени.
Наравно, такав воз би на огромној територији Русије било тешко открити и, у теорији, је такав тип базирања ракета — максимално ефикасан. Али треба имати у виду и да је, уз помоћ савремених средстава посматрања из свемира, могуће добити податке о транспортној инфраструктури сваке државе, па чак и тако велике земље као што је Русија. Поред тога, за модерне рачунарске системе не би било тешко да из опште слике издвоје необичне композиције.
Могуће је да је и то био један од разлога због којих је пројекат обустављен. Али постоји и могућност да се пројекат касније оживи на новом техничком нивоу, када се појаве нове и ефикасније ракете на чврсто гориво и нова средства маскирања мобилних система великих димензија. Можда ће се план реализовати уколико се искомбинују руски нуклеарни воз „Баргузин“ и ласерско оружје. Будућност ће показати да ли су таква решења ефикасна.
