Брамерц је притом навео да је у земљама бивше Југославије и даље присутна глорификација ратних злочинаца, као и да међународна заједница мора да остане одлучна, јер „правда може да победи и победиће“. С друге стране, представник Руске Федерације у СБ УН Генадиј Кузмин саопштио је да његова земља до даљег престаје да уплаћује свој део новца за функционисање Резидуалног механизма и то је објаснио и речима — „да упркос ономе што је Савет безбедности УН био предвидео, пре четврт века, када је Суд за ратне злочине почињене у бившој СФРЈ основан, уместо помирења, изграђен је мит да је само Београд одговоран за рат на Балкану, и крајње су сурово кажњавани Срби а оправдавани други учесници грађанског рата“.
Интерес, а не правда
Адвокат Горан Петронијевић каже да су Хашки Трибунал и његов наследник Резидулани механизам постали сврха сами себи и озбиљан парасудски паразитски организам, који се и даље финансира из легалних или полулегалних извора из међународне заједнице.
„Престанком рада овог Механизма престају да долазе паре и велике привилегије, које има овај механизам. То је у ствари само дисциплински орган НАТО, који њиме и управља и преко кога НАТО покушава да опере злочине које је починио на овим просторима“, објашњава Петронијевић.
По његовим речима, ово је и једини разлог због чега овај суд, то јест Механизам, и даље постоји и због чега Брамерц и даље инсистира да он настави са радом. Што се тиче његове изјаве — да је много злочина остало некажњено, и да се ратни злочинци славе, Петронијевић каже следеће:
„Помирење није наступило због катастрофалног рада Тужилаштва и Хашког Трибунала, укључујући и рад Механизма, који нису ни за длаку испунили оно што им је оснивачким статутом било наложено као један од циљева. Требало је да открију, гоне и казне ратне злочине почињене у сукобима у рату на тлу бивше Југославије, а они то нису урадили. Дакле, добили су пројектни задатак да кривицу склоне са дела међународне заједнице, који је био операционализован кроз рад НАТО на терену, а план им је био разбијање СФРЈ и изазивање сукоба из којих су проистекле многе жртве са свих страна; да склоне са њих кривицу и да је пребаце на Србе“, уверен је наш саговорник.
Криви су само Срби
„Све што се радило у Хашком Трибуналом треба гледати у том светлу“, додаје наш саговорник, уз тврдњу да је свака пресуда која је тамо донета, донета делимично, или у потпуности, под притиском оних који одређују шта ће се гонити као злочин, а шта не.
„Тако је дошло до тога да се судило Слободану Милошевићу, али не и Алији Изетбеговићу и Фрањи Туђману. Јавна је тајна да је Саудијска Арабија донирала 120 милиона долара помоћи за рад Хашком Трибуналу, и условила Трибунал да се оптужница која је већ била припремљена за Алију Изетбеговића не процесуира док је овај сарајевски политичар жив. Тако је и било. Брамерц никада није порекао да су сви лидери из региона сносили део кривице, али само је Милошевић одговарао… Само је он ухапшен. И Фрањо Туђман је умро, а никада није процесуиран“, подсећа наш саговорник.
Петронијевић скреће пажњу да и ми сносимо део кривице за то што је епилог рада Хашког трибунала такав какав јесте, јер се наше Тужилаштво за ратне злочине није довољно ангажовало да покрене и процесуира случајеве у којима су Срби били жртве: од Косова и Метохије, преко БиХ, све до Хрватске и Словеније.
„Нико није процесуиран због расељавања скоро милион Срба са простора Косова, Хрватске и Босне и Херцеговине. Нити се наше Тужилаштво бавило ратним злочинима почињеним над Србима на простору бивше Југославије, а могло је. Питање је зашто то није урадило. Први пут сам од наше Министарке правде Неле Кубуровић у Савету безбедности УН чуо да став тужиоца Механизма за међународне кривичне судове у Хагу, према којем напредак Србије у евроинтеграцијама треба условљавати сарадњом са Механизмом, улази у политички контекст сарадње Србије са ЕУ, а правни аргументи се замењују политичким. То је за похвалу“, каже он.
Коментаришући излагање руског представника да ће укинути финансирање овог тела, Петронијевић примећује да је Русија са овом идејом требало раније да се укључи.
Зашто није, одговор је дао Анатолиј Капустин, председник Руске асоцијације за међународно право. Он је подсетио да је принципијелни став Русије био да се рад Трибунала и његово финасирање заврши до датума који је одредио Савет безбедности.
Упозорење Русије
„Како они нису успели да све случајеве размотре до тог датума, ми настављамо да их критикујемо и да позивамо да рад Механизма сведу у неке оквире, јер се иначе то претвара у буре без дна у које сипаш и сипаш. Тако и они одуговлаче без краја и конца. Рок утврђен Саветом безбедности је истекао; прихватили смо да буде формиран Механизам, рачунајући да ће он доста брзо завршити са радом. А оно што они сад раде, без сумње излази из оквира њиховог мандата. Управо је то став и нашег Министарства спољних послова“, објашњава наш саговорник из Русије.
Он упозорава и на покушаје Хашког механизма да прекорачи своју надлежност.
„Један од разлога за захтеве за окончање рада механизма јесте њихов покушај да прошире сферу свог рада, иако Резолуција УН одређује јасне оквире њихове надлежности. Сада стижу информације да они, рецимо, формирају групе за истрагу кривичне одговорности припадника Исламске државе. Не каже се да ће то директно ући у делокруг њиховог рада, али постоји сумња да би хтели и то да укључе у своју надлежност, а та питања им нису поверили ни Савет безбедности, ни државе чланице“, напомиње председник Руске асоцијације за међународно право.
Капустин објашњава и начин на који Русија може да прекине финансирање Механизма у Хагу.
„Новац који генерални секретар издваја за рад Механизма је познат. Зна се и удео који даје Русија. Мислим да можемо давати и мању суму, пропорционално суми коју сада издвајамо за тај Механизам. Али то је озбиљан правнички посао, јер задире у интересе веома великог броја држава“, каже он.
Током 24 године рада Хашког Трибунала, више од половине проглашених кривим у судници били су Срби. Они су осуђени на укупно 1.138,5 година затвора, док су остали актери ратних сукоба (Хрвати, Албанци и Бошњаци) заједно добили троструко мању казну. Према досадашњим подацима Хрвати су осуђени на 249 година затвора, Албанци на 13, Бошњаци на 42 године, док је само један осуђени из Македоније, и иза решетака ће провести 12 година.
