Ово у разговору за Спутњик каже Дана Будисављевић, редитељка филма „Дневник Дијане Будисављевић“, после тријумфа на Пулском филмском фестивалу на којем је освојила главну Златну арену, признање жирија критике и награду публике.
Њена повест о Аустријанки која је из јасеновачког ужаса спасила 10.000 српске деце, састављена од документарних и играних делова, оставила је пулску публику без даха. А онда је тишину сменио аплауз, а мало потом је све крунисано златом...
„Кажу ми људи који дуго походе Пулски фестивал да никада нису осетили тако концентрисану тишину: могло се чути како дише 400 хиљада људи“, описује атмосферу из Арене награђена редитељка. „Када је почела одјавна шпица, проломио се аплауз који је трајао осам минута и пратио нас док сви нисмо изашли на бину и поклонили се. И то је заиста било за понос. Пресрећна сам што је Пула тако схватила филм и на неки начин му одредила даљи живот. Чини ми се да се те вечери догодило нешто што је веће и од самог филма.“
Дуго сте се бавили овом темом, целу деценију сте истраживали архиве, документа, проверавали податке, трагали за „Дијанином децом“... Да ли је такав рад само уметнички, како Ви гледате после свега на свој укупни ангажман?
— Мислим да се ради о јединственом филму и поступку, барем на нивоу Хрватске. Дијанин „Дневник“ сам прочитала 2010. године, иако је он изашао неколико година раније и то баш захваљујући сличности у нашим именима. Тадашња управница спомен-подручја Јасеновац питала ме је да ли можда знам нешто више о тој жени, Дијани Будисављевић и да ли смо можда у роду. До тада нисам била чула за Дијану. Након читања „Дневника“ , те тако фасцинантне приче, суочила сам се с тим да је реч о једној потпуно непознатој акцији. О Дијани је сведочила само та једна фотографија која се нашла и на корицама „Дневника“, а сви њени сарадници, којих је било више од стотину, били су потпуно непознати: када бисмо уписали њихово име на „Гуглу“, резултат је био нула. Схватила сам да морамо потражити њихове породице, сазнати ко су били ти људи, да морамо трагати за Дијаном и за њеном децом.
Како су та некадашња деца, која су данас времешни људи, реаговали на сусрет са вама?
— Сви су били јако потресени и захвални што их је после толико година неко потражио. То је прича која је била закопана и у њима и у нашој историји.
Да ли сте се сматрали храбром, будући да сте једну осетљиву и заборављену причу извукли из прашине и сместивши је у филм, учинили је јавном?
— Мени се та прича једноставно догодила. Кад сам прочитала „Дневник“, знала сам да морам дати све од себе да то преточим у филм, утолико пре што ми је дато огромно поверење од стране Дијанине унуке, али не могу рећи да сам се осећала храбром. Пре бих рекла да сам се осећала врло уплашено, јер се радило о пројекту већем од било чега што сам до тада радила. Требало је и режисерски и сценаристички и финансијски и у сваком смислу све то довести до краја. У тих десет година, колико је трајао овај рад, пуно пута сам размишљала како са свим тим да се изборим... Међутим, снага која извире из „Дневника“ и доброта тих преживелих људи са којима смо разговарали, ни мени ни екипи није дала да одустанемо. Толико сам срећна што су и они били у Пули и што су видели филм.
Дијана Будисављевић је нетипична хероина — уместо борца са бомбама, пред нама је аристократкиња која се непристајањем на зло уздигла до херојства. Колико таква јунакиња и њен чин данас могу на прави начин бити вредновани и бити пример, будући да живимо у веома чудним временима?
— Управо је то за мене у овој причи било привлачно. Ја сам, разуме се, на страни антифашизма и дивим се свим младим девојкама које су кренуле у борбу против фашизма, против усташа, са бомбама и пушкама... Али, оно што је фасцинантно и зашто Дијана јако одговара нашем данашњем времену, јесте то што је она заправо родоначелница онога што називамо грађанска акција. А то је акција која иде мирним путем и која је усмерена на уверење да се и у најстрашнијим временима и околностима неке ствари не смеју дешавати. Не могу се чинити страхоте нити злочини, чак и ако смо у рату — то је Дијанина порука. То је и оно што ми као грађани често покушавамо извести. Ни ми не идемо са пиштољима, него покушавамо натерати — свако своју државу — да ипак поштује људска права. Дијана је страшно модеран лик и баш она нам данас јако треба. Мислим да је публика то разумела и да је отуда и била таква њена реакција.
Публика је изгледа показала да јој је потребнија Дијана од „Генерала“, Врдољаковог филма о Готовини, којег је Ваш филм „потукао до ногу“. Да ли је, по Вашем мишљењу, пулска публика бирала по уметничким критеријумима, или је то био избор између две идеје?
— То се, када се сад гледа, тако може рећи. Међутим, у стварању филма, па чак и приказивању, ми се нисмо упоређивали са другим филмовима. Оно што сам ја видела у Пули и оно што је на крају закључио стручни жири, као и публика и жири критичара, јесте да људи желе истину. Да се неко озбиљно и одговорно бави оним што филм приказује. И верујем да је ту била наша снага. Ми смо се прихватили једне велике епске теме, а и сами знате да су се многи наши филмаши разметали тиме да ће радити филм о Дијани, о Јасеновцу, државе су обећавале велике буџете... Међутим, баш овакав минуциозни и ако могу рећи самозатајни рад и непредавање тој мегаломанији, на крају је резултирао оваквом акламацијом. Да публика то није толико и тако прихватила, не знам да ли би се жири усудио да овако досуди. Дефинитивно се десило нешто више од филма. На неки начин је победила нада у озбиљно филмско стваралаштво, али и нада да увек и у најгорим временима има добрих људи и да би се њима требало инспирисати. Такође, мислим да је ово и велика победа и филма и фестивала и публике. Отуда и моја нада да су пред нама неки бољи дани. Не знам да ли филм може променити свет, али сигурна сам да је оно што се догодило у Пули најава неке промене, излаза из блата и рововске битке, из нефункционалних расправа у којима нико неће променити ниједну једину позицију. Ово буди наду да ће се ићи према неком добру. Нада је препознавање Дијане, њених сарадника, њене деце, као и то што им данас одајемо почаст.
