Према мишљењу стручњака, постоје барем три битна показатеља који најављују економску депресију:
1) квалитет живота људи се значајно смањује;
2) поремећаји и погрешна издвајања капитала;
3) предузећа доживљавају критичне тренутке у свом економском циклусу.
Кејси истиче да депресију узрокује потрошња која је већа од реалних средстава. Међутим, најгора криза има не само своје економске ефекте, већ и своје узроке.
„Дакле, шта је у стању да доведе до поремећаја у начину на који тржиште функционише и до неразумних и неекономичних потеза људи?“
„Само акције владе, то јест принуда која се спроводи у облику пореских прописа и валутне инфлације“, пише Кејси у свом чланку.
Према мишљењу стручњака, влада подстиче људе да купују или продају робу коју никада не би купили, или да улажу у инвестиције које немају смисла.
Као резултат тога, ово погрешно пласирање капитала смањује квалитет живота. Међутим, озбиљна економска криза настаје када се та издвајања акумулирају до неодрживог степена, а стварност почиње да гура компаније у стечај. То је разлог зашто долази до банкрота, пропадања, дугова и појављивања незапослености.
„Смањење каматне стопе доводе до тога да људи мање штеде и позајмљују више и то је оно што Американци чине дуги низ година“, наглашава он.
Чини се да је овај след догађаја добар све док цене не почну да расту, што је последица повећања обима уложеног новца у економију. То је време када компаније проглашавају банкрот, берзе и цене обвезница падају.
Уместо да се дозволи тржишту да се прилагоди, влада обично нуди нове подстицаје, запошљавање нових радника и инвестирање уз помоћ позајмљеног новца. Што више то ради, то се више подстичу негативни механизми помоћу којих људи троше робу и улажу ресурсе. Као резултат, депресија се додатно погоршава.
„То је разлог зашто предвиђам да ће следећа ’велика депресија‘ ући у књиге рекорда: она ће бити другачија, трајнија и гора од кризе настале између 1929. и 1946. године“, закључио је он.
