Није први пут да се неко некомпетентан бави Српском православном црквом, каже Раковић. Генерал Хоџис перципирао је СПЦ као отежавајућу околност за европске интеграције Србије због њене наклоности Русији, додаје он.
„Српска православна црква најпре је најсклонија српском народу и интересима српског народа, а онда и интересима православне цивилизације у коју спадају и Москва и Цариград, који су тренутно у ривалству, али СПЦ није заузимала страну у спору Москве и Цариграда. То је, вероватно, изнервирало планере НАТО, па и овог који је то рекао на Косову и Метохији, јер претпостављам да су очекивали да ће СПЦ подржати цариградског патријарха у врло спорном потезу давања аутокефалности ’кијевској цркви‘“, сматра Раковић.
Канон на страни Москве
СПЦ је остала уз Московску патријаршију не зато што је више воли од цариградске, већ зато што је канонско право на страни Москве, додаје он. Међутим, то не значи да је СПЦ била склона да улази у поделе у оквиру православне цивилизације, што су, према Раковићевом мишљењу, планери у НАТО очекивали.
„Када је цариградски патријарх дао аутокефалност такозваној ’кијевској цркви‘, очекивало се да ће настати раскол у православном свету. Међутим, то се није догодило — чак ни остале грчке цркве нису подржале тај потез. СПЦ је остала да буде мост између Грка и Руса, јер Српска православна црква је и медитеранска и словенска истовремено; и планере НАТО јако нервира то што нису пронашли кључ како да наруше јерархију СПЦ“, каже Раковић.
Покушаја да стране обавештајне службе инволвирају своје агенте унутар СПЦ, као чиновнички апарат, било је у ближој прошлости. Међутим, према Раковићевим речима, сви ти покушаји су пресечени.
„Викиликс“ открио намере
Из депеша које је објавио „Викиликс“ може се видети да се на Западу СПЦ перципира као најозбиљнији противник. Након промена 5. октобра 2000. године, сломљен је државни апарат који је постојао још од времена СФРЈ и стране агентуре су, каже Раковић — лако упливавале у нови систем у настајању.
„У тим ’Викиликс‘ депешама се види да они по сваку цену желе да разбију симфонију српске државе и српске цркве. Дакле, то је сагласје српске државе и цркве око кључних питања и до сада им то није успело. Има, наравно, дисхармоничних тонова и из цркве и из државе. Међутим, чини ми се да то нема много везе са њиховим плановима. Углавном су на кључним темама српска држава и српска црква остале на истом путу, а то је да имају исти циљ ка заштити српских националних интереса“, сматра Раковић.
Западу није прошао план да формирају „косовску православну цркву“ — ако би желели да направе апарат те цркве, морали би да искористе Србе, што им није пошло за руком.
„Косовска црква“ — мртво слово на папиру
Друга опција била би да искористе православне Албанце из Албаније, али у том случају се ради о Грцима или филохеленском становништву. Због тога је покушај формирања косовске православне цркве остао мртво слово на папиру.
Рукопис особа попут генерала Хоџиса види се, према Раковићевим речима, у покушају формирања такозване „црногорске православне цркве“. Расплет у Црној Гори очекује се до краја године, каже он.
То што се један бивши генерал бави црквеним питањима, показује велику нервозу на Западу. Хоџисова изјава је наставак изјаве другог НАТО генерала, Скапаротија, који је на саслушању у Сенату изјавио да су сви Срби на Балкану амерички противници.
Раковић подсећа и на изјаву Ричарда Холбрука — „смирићемо се када Срби буду као Чеси“. Холбруку је одговорио владика Атанасије Јефтић реченицом — „свака част Чесима, али ми нисмо Чеси“, подсетио је Раковић.
Ако узмемо у обзир кризу унутар НАТО (са Турском) и то да ЕУ очекује прва сецесија у историји у октобру, рекло би се да време ради за СПЦ, сматра Раковић.
