„Треба бити бескрајно наиван, поприлично глуп, па поверовати у ову најновију сторију о Диани Будисављевић која је ’из канџи крвожедних усташа‘, односно из њихових ’логора смрти‘ спасила десетак хиљада српске деце...“, преносе десничарски медији.
Синхронизовани напад на филм може се да се сажме у циничну тврдњу, коју је пренео портал „Народ“, да је поређење акције Диане Будисављевић са Оскаром Шиндлером, који је спасао Јевреје из нацистичких логора — „неумесно“.
Они пишу да, наводно, људи (односно деца) којима је помагала Диана Будисављевић, извлачећи их из усташких логора у којима су умирали од тифуса и глади — „нису били директно животно угрожени, односно живот им није био угрожен у смислу да га неким директним поступком жели одузети неки државни систем или човек“.
У настојању да дезавуишу филм који је победио на Пулском фестивалу и који, први пут од осамостаљења Хрватске, говори о последицама усташког геноцида над Србима у усташкој творевини Независној Држави Хрватској (НДХ), разни коментатори тих медија иронично називају хуманитарку Диану Будисављевић „особом са натприродним моћима“.
И Грађанска иницијатива „Иво Пилар“ (назив дат по „правашу“ и хрватском националисти из тридесетих година прошлог века), негира аутентичност акције спасавања српске деце из логора у злочиначкој НДХ, а десничари настоје да заслуге за помоћ деци припишу усташким властима, тврдећи „да без њих ништа не би било могуће“.
За низ десничарских портала у Хрватској „прича о Диани Будисављевић је доказ како се идеологијом, искривљавањем чињеница и наметањем лажног колективног сећања фалсификује историја“.
Истовремено, десничари покушавају да негирају или да доведу у питање патњу на хиљаде српских малишана и акцију спасавања, наводећи да је Диана Будисављевић писала дневник на немачком, а да је хрватској јавности доступан само превод.
Цитирају се и ставови Грађанске иницијативе „Иво Пилар“ — да се о Диани Будисављевић није говорило до пре десетак година, те да је цела прича сумњива и измишљена.
За десничаре је посебно неприхватљиво то што је филм направљен у копродукцији Хрватске, Србије и Словеније.
Познати хрватски књижевник Миљенко Јерговић, који веома похвално пише о овом филму, напомиње да је Будисављевић у дневнику забележила и да је надбискуп Степинац одбио да јој помогне у први мах и да јој је саветовао да потражи помоћ „код својих“.
