„Ја не знам шта је од то двоје увредљивије: да ли кад вам забране или кад вам дозволе. И кад о томе нормално говоре. И нико се томе не чуди. Изгледа да је то нека дозвола на ластиш, као кад деци дају бомбону на ластишу, па је онда повуку кад се оно превари да је узме“, коментарише Бећковић.
Од прибора за пушење, само уста и жељу
Иако је повод за разговор било признање „Бела голубица“ којим га је недaвно овенчао „Тесла глобал форум“, на свечаности у просторијама Матице српске, песник нам је, будући да је његова читалачка публика готово цео народ, говорио и о ономе што се тог народа понајвише тиче. Нимало случајно и о Његошу као забрањеном, превођеном и проскрибованом песнику за ког је, каже, неки монтенегрински есејиста написао да у „Горском вијенцу“ нема ништа српско.
„О томе је готово стидно говорити, јер од њихове славе нама нема никакве срамоте, нити од њихове срамоте нама има неке славе. Тамо су од једног народа направили два, од једног језика — наш и њихов, од једне историје — нашу и туђу. А заједно нас готово нема. Тај раскол који негују у Црној Гори је нешто што се не догађа код других народа. Тамо није завршен Други светски рат, јер они верују да су тај рат изгубили Срби, а добили Црногорци. Они се деле на вернике и невернике. Као у оној причи у којој је неко од свега што му треба за пушење имао само уста и жељу да пуши, тако би и они желели да имају своју цркву, а немају ни верника, ни храмова, ни свештеника.“
Писао мајчина шапутања
Зашто га се једна држава толико плаши не разуме, будући да себи никад није придавао толики значај, али примећује да је то тако било готово целог његовог живота, а да је сад само било формално.
Питали смо га како он разуме феномен сопствене поезије и речи које се цитирају и препричавају у многим приликама, разговорима, полемикама...
„Ја сам питао моју мајку да ли она чита моје песме. А она каже: ’Ја почнем, прочитам два-три реда, па даље не смем. Бојим се да си написао оно што сам ти ја говорила шапатом. А то што се шапуће то се и не говори гласно, а камоли пише‘. Ништа то мојим читаоцима није било ново, сви су они то већ знали. Али су се можда радовали што је то било црно на бело.“
Матија се сећа још једне анегдоте:
„Причао ми је један пријатељ, када је изашла моја књига ’Рече ми један чоек‘, да је читао својој браћи и рођацима у кући, а њихова мајка је говорила: ’Тише, људи пролазе‘. Они кажу: ’Пише, то је штампано‘. ’Нека је штампано, не мора одавде да се чује‘. А како су они настављали, тако је она прилазила да затвори прозор. То је као када је мати Миодрага Булатовића, кад јој је показао свеску исписану својим лепим рукописом, казала: ’Само пази да ти то не нађу‘.“
На које смо питање као народ одговорили пре толико векова и зашто само треба да останемо при тој давно датој речи, зашто Србија неће пропасти никад, „док год једно срце куца“, у свом препознатљивом маниру открива Бећковић за Спутњик.
Цео интервју са песником и академиком Матијом Бећковићем можете погледати у видео-прилогу.
