У сенци реаговања на оставку премијера самопроглашеног Косова Рамуша Харадинаја, готово неприметно је прошла констатација са исте конференције за медије председника Србије Александра Вучића — да ће Србија већ у августу радити на економском уједињавању балканских земаља.
Идеја коју Вучић заговара већ неколико година, до сада је остала само идеја. У међувремену су се дешавале разне ванцаринске баријере. Роба из Србије је са њима била суочена на више страна, до оне најновије добро познате — приштинске, са таксама од 100 одсто.
Зато је најава да ће Србија већ у августу радити на економском уједињавању Балкана изазвала запитаност — колико је реална реализација тог плана.
Шест економија, 18 милиона људи
Саветник председника Привредне коморе Србије Ненад Ђурђевић указује на несумњиве предности обједињавања економске сарадње. Он то илуструје чињеницом да Балкан чини шест економија и 18 милиона становника. Ако то упоредимо са Словачком, која има три пута мање становника, а исти БДП као цео Западни Балкан, онда нам је, каже, јасно колико он заостаје за неким развијеним земљама. А Словачка је, подсећа, тек 1990. године кренула у транзицију и сада је близу да достигне просек ЕУ.
„Једина могућност за конкуренцију и могућност привлачења инвеститора је да се цео простор Западног Балкана посматра као једна економска заједница и да тако буде атрактивнији и за домаће инвеститоре, али и за међународне. Овако фрагментисана тржишта, са овако великим бројем граница, са различитим прописима, са различитим степеном хармонизације у односу на ЕУ, много отежавају пословање наших компанија, чини их неконкурентним на светском тржишту, поскупљује производњу робе и самим тим и крајњу извозну цену“, објашњава Ђурђевић за Спутњик.
Он је мишљења да ће без једног заједничког плана, који су у ПКС назвали — нови договор за Балкан (њу дил за Балкан), развојна шанса бити пропуштена, без обзира на чињеницу да ли ће у ближој или даљој будућности све земље бити чланице ЕУ.
„Ми смо на самиту о Западном Балкану у Познању ове године представили ставове шест комора Западног Балкана по питању спровођења економских интеграција, или такозваног економског плана за интеграцију Западног Балкана, који је усвојен пре две године у Трсту. И сваке године се осврћемо на акциони план, који је тада донет“, истиче саветник председника ПКС.
Он је са жаљењем констатовао да много тога није испуњено и да се каска у остваривању циљева које су поставиле саме Владе.
Политика као препрека
„Доношење тог новог договора за Балкан, као једне заједничке политике шест економија, где шест држава постају заједнички инвестициони простор је важно“, каже саговорник Спутњика, истичући да су такву идеју представили у Лондону и да планирају до краја године да то ураде у Берлину и Италији.
„То је део заједничких ставова и ми смо са тим упознали наше Владе, упознали смо и ЕУ и на томе ћемо и даље радити. Фокусираћемо се на секторске политике, да видимо како бисмо могли по секторима да радимо и који су то заједнички сектори за свих шест држава. Да заједно припремамо развојне пројекте“, указује Ђурђевић.
Он, међутим, указује и на проблеме у реализацији те идеје.
„Практично, ту је највећа препрека политичке природе, која произилази из наслеђа ратова деведесетих и још нерешених статуса на Балкану и мислим да је то корак без кога ови наши планови, на жалост, неће моћи бити реализовани. За укрупњавање тржишта и прављење једне шире економске зоне потребно је да то буде разговор равноправних учесника у процесу где долази до разумевања и поверења међу собом“, био је реалан Ђурђевић.
Корист за све
То је и мишљење професора Економског факултета у Београду, Љубодрага Савића, који сматра да је реч о одличној идеји и да је то, на дуги рок, једини начин да народи и државе са ових балканских простора почну да сарађују на нормалан начин, како се то дешава у осталом делу Европе.
„Не треба бити пуно мудар па разумети да би од ванцаринске уније или зоне свако имао користи. Наравно, највише би, по природи ствари, имали користи они који највише и извозе, који су најјачи у економији. Али суштински, тешко би ико могао да каже да од тога неће имати користи. Али, пошто су људи на Балкану поприлично ирационални, не гледамо само шта је наша корист, него чешће да комшији цркне крава, онда је идеја на дугачком штапу и морам да признам да нисам претерани оптимиста иако је апсолутно подржавам“, са скепсом каже саговорник Спутњика.
По његовом мишљењу, у овом тренутку, осим Србије, апсолутно нико на балканском простору није расположен да приступи тој царинској унији или трговинској зони без царина.
Раде и емоције
Он подсећа на приштинску таксу од 100 одсто на робу из централне Србије, коју подржава Албанија, и подсећа на то да ЦЕФТА, коју је основала ЕУ, не може да реши ни елементарна питања ванцаринских баријера, односно препрека на границама.
„Овде, осим економских и политичких, постоје још неки емотивни разлози, потпуно ирационални, који су из угла обичног, нормалног човека неприхватљиви. Када погледамо наше спољнотрговинске билансе видимо да ми највише тргујемо међусобно. Србија има највећи суфицит управо са земљама у непосредном окружењу, односно бивше СФРЈ, односно ЦЕФТА. Али ништа то не значи. Људи на челу држава се понекад понашају ирационално и потпуно супротно својим интересима“, каже Савић за Спутњик и закључује:
„Та препрека која, постоји у многим главама људи са ових балканских простора и коју не можемо да решимо — остаје“.
