У једној исцрпној анализи, „Блумберг“ поставља питање „која земља је водећа светска економија“, и одмах одговара:
„То није Америка. Према већини показатеља, Кина је претекла Сједињене Државе и наставља да им одмиче... Ако се садашње стопе годишњег привредног раста одрже — око шест одсто у Кини и око два одсто у САД — за мање од две деценије кинеска економија биће дупло већа од америчке“.
А кад смо већ код прогноза, угледна лондонска кућа „ИХС Маркит“ наводи и да Индија, осим што ове године прескаче Велику Британију на петом месту, до 2025. године треба од Јапана да преузме треће место на листи водећих економских сила.
Притом, истраживање немачког „Института за светску економију“ из Кила показало је и да су кинески кредити остатку света, са 500 милијарди долара у 2000. години, до 2017. порасли на преко пет билиона долара, чиме је та земља „постала највећи светски зајмодавац, знатно већи од ММФ-а или Светске банке“.
Имајући пак у виду да су те две институције у једном документу Пентагона који је објавио „Викиликс“ (под насловом „Финансијски инструмент националне моћи и неконвенционални амерички рат“) разоткривене као „неконвенционално оружје“ за спровођење америчких интереса у иностранству, нимало не треба да чуди што Сергеј Рјабков, заменик руског шефа дипломатије, позива међународну заједницу да „крене ка независности од финансијског система који контролишу САД и америчког долара као кључне валуте“.
С обзиром на трендове релативног економског опадања Запада у односу на Исток, тај позив добија све више смисла.
Може ли Запад да заустави економски раст Истока? Да ли ће светом завладати неки нови економски поредак, другачији од оног који је створен после Другог светског рата? Како ће се то одразити на геополитичке односе у свету?
Заостајање у научно-технолошком развоју
То су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили аналитичар Бранко Павловић и новинар Синиша Љепојевић.
„Запад је пропустио шансу да спречи економски напредак Кине и Индије“, коментарише Бранко Павловић прогнозе, попут оне коју објављује „Стандард чартерд“, мултинационална финансијска корпорација базирана у Лондону, која предвиђа да ће до 2030. године међу 10 највећих светских економија њих седам бити садашње земље у развоју, а да ће Индија прескочити Америку на другом месту те листе.
„Барем у наредних 10 година ништа не може да спречи такав развој догађаја. Прогнозе њиховог даљег економског напретка потпуно су основане и зато треба очекивати да ће Запад покушати да подгрева тензије у региону не би ли успео да успори њихов напредак.“
Историјски ток, који је довео до тога да некадашња колонија сад из групе пет најразвијенијих земаља света избацује свог колонизатора, јесте неминован, сматра Синиша Љепојевић. А корени таквог развоја прилика сежу до америчког председника Роналда Регана и британске премијерке Маргарет Тачер, који су се одлучили за деструктивну економску филозофију по којој ће други радити док ће код њих долазити да се школују и да троше.
„Тако је, под изговором реформи, дошло до деиндустријализације западних земаља. Уследила је монетаризација њихових привреда, заснованих на финансијским шпекулацијама којима се вештачки одржава вредности тих економија“, каже Љепојевић.
„Највећи проблем Запада, међутим, данас је заостајање у научно-технолошком развоју. О томе речито сведочи пример из Велике Британије, која је прва на свету, 1956. године, добила нуклеарну електрану, а данас их у Британији граде Кинези“, додаје Љепојевић.
Имајући у виду такве тенденције релативног економског опадања Америке и Запада уопште у односу на конкуренте, поставља се питање до када ће свет пристајати на доминацију финансијског система који контролише Америка.
„Један од ефикасних и релативно брзих начина за умањивање улоге долара јесу системи плаћања који су паралелни америчком СВИФТ-у, какве сад развијају Русија, Кина и Европска унија“, истиче Бранко Павловић.
Садашња пак зависност од СВИФТ-а и долара, коју америчка ТВ мрежа „Си-Ен-Би-Си“ описује као „моћно оруђе“, јер било која трансакција, спроведена у америчким доларима, аутоматски те трговинске партнере доводи под америчку јурисдикцију, Бранко Павловић описује као државни тероризам и мафијашко понашање.
„Оно ће остатак света само натерати да се још брже уједини како би се од тога одбранио“, тврди Бранковић.
Извлачење из окриља долара
С тим у вези, прошлогодишњи самит БРИКС-а та телевизијска мрежа назвала је „позивом на устанак против доларске хегемоније са циљем стварања дедоларизоване економије“. Током јуна ове године, председници Русије и Кине Владимир Путин и Си Ђинпинг и премијер Индије Нарендра Моди одржали су два трилатерална састанка, најпре у Бишкеку, у оквиру Шангајске организације за сарадњу, а потом и у Осаки на Самиту Г20, на којима су једна од главних тема били управо економија и даље продубљивање сарадње тих земаља.
Ипак, сматра Бранко Павловић, неће се журити са напуштањем долара као резервне светске валуте, из простог разлога што је тим земљама потребно још неко време како би замајац развоја дао резултате, како би са те платформе убрзали процес извлачења из окриља долара.
Истовремено, као да и на Западу сазрева уверење да се време доминације америчког долара ближи свом (природном) крају. У тексту под насловом „Долар ће доминирати још неко време“, „Фајненшел тајмс“ описује састанак у Цириху који су у мају организовали ММФ и Швајцарска национална банка. На његовом почетку прочитана је анализа Берија Ајхенгрина, професора с Берклија, у којој се наводи да ће се „доминација долара једног дана окончати“, као што се то догодило и другим валутама које су имале статус резервне светске валуте када је свет изнова постајао мултиполаран.
„Економисти са Берклија сматрају да ће свет поново постати мултиполаран“, наводи се у анализи.
„Долар ће своју функцију резервне светске валуте изгубити стварањем мултиполарног света. То је природан и неминован ток историје... И даље око 63 одсто светских девизних резерви чине долари. Ипак, већ сада је јасно да је ера долара завршена — као дијагноза терминалне болести, смрт ће засигурно наступити, само што нико не зна прецизно када ће се то догодити“, закључује Синиша Љепојевић.
