Ако неко није заслужио да му се на просторима бивше државе нешто непријатно догоди, онда су то Бајага, Ђуле Ван Гог и Дарко Рундек. Ипак, ова тројица рок мегазвезда, још увек препознатљивих у сваком кутку бивше СФРЈ, могу да потврде оно старо правило да се кола увек сломе на недужнима.
Ђуле Ван Гог је погођен флашом у лице за време концерта у Сарајеву, док је изводио песму „За године твоје“. Дарко Рундек је пребијен у Београду 2005. након концерта на „Бир фесту“. И док су њих двојица преко инцидената прешли — Ђуле је након тридесетак секунди наставио концерт, Рундек је напад на себе објаснио „последицом времена у коме живимо, последицом незнања сталног присуства насиља у медијима“, Бајагин случај је посебно занимљив.
Хрвати озваничили нетрпељивост
Бајаги хрватски ветерани, не први пут, бране да пева у Хрватској — прошле године су то били карловачки и сисачки бранитељи, ове године су то бранитељи из Плоча (сви који су некада летовали у Далмацији сећају се Плоча, некадашњег Кардељева, где су пристајали трајекти за хрватска острва). Тиме Бајагин случај, за разлику од претходна два, поприма чисто политичку димензију (не може се доказати да су напади на Рундека и Ђулета имали нешто тако у себи, пре би се рекло да се ради о хулиганским нападима).
Негостољубивост Хрватске за певаче из Србије, барем она јавна, није ограничена само на Бајагу. Познато је да су за певаче народне музике из Србије и БиХ хрватски медији недоступни, док су међу грађанима веома популарни, тако су приче о томе како из сплитских кафића „тресу народњаци“ (цајке, како их називају у Хрватској), док Торцида линчује ватерполисте Црвене звезде на риви, прерасле у својеврстан урбани мит.
Док је нетрпељивост према музици и музичарима из Србије практично озваничена у Хрватској, дотле је кроз Београд продефиловало на десетине хрватских певача, сви осим Мише Ковача и покојног Оливера Драгојевића. Међу њима и они који се нису либили да испољавају националистичке ставове и да кроз песму и музику подрже националистичке пројекте хрватског државног врха — Јура Стублић, Тереза Кесовија, Прљаво казалиште, Дорис Драговић…
Никоме од њих длака са главе није фалила и нико се није обазирао на њихове националистичке и шовинистичке иступе током крвавих деведесетих. Београд их је оберучке примио.
Инцидент са Рундеком или паљење застава које је пред концерт Дина Мерлина испред Београдске арене организовало једно минорно шовинистичко удружење, пре се могу окарактерисати као изузетак него као правило.
То је потврдио и Рундек после инцидента: „Ништа слично ми се у Београду није догодило и мој однос према турнеји није се променио. Има много више људи који подржавају нормалне ствари“, изјавио је он тада. Лопту је спустио и Ђуле Ван Гог, изјавивши да такви случајеви нису ништа необично за рок групе.
Ван света рокенрола
Али, вратимо се рокенрол сцени. Рокенрол је музика која је, када је настала, изврнула свет наопачке, први музички покрет у историји човечанства који је око себе окупио све људе, без обзира на границе, националност, године, пол. Природно би било да повезује и наш разједињени регион.
Међутим, како у једној од својих песама објашњава Џони Кеш, од карактера се не може побећи, па тако хрватски ветерани бране Бајаги да држи концерте. Може ли ико да замисли да концерт Хладног пива у Београду буде отказан под оптужбом да су чланови бенда „усташе“. Или, још бољи пример сплитског бенда ТБФ. Ако су из Сплита, навијају за Хајдук, ако навијају за Хајдук, чланови су Торциде, ако су чланови Торциде, мрзе Србију и све што је српско. Незамислива ситуација.
Да је Београд другачији, слаже се и историчар Александар Раковић, аутор више књига на тему историје рокенрола у СФРЈ (докторирао је на ту тему). Београд је увек био гостољубив према музичарима из других делова бивше Југославије. То правило је важило и у југословенско време, додаје он.
„Овде се инциденти који се дешавају на концертима када наступају звезде из других бивших југословенских република могу набројати на прсте једне руке. Међутим, када је реч о неким случајевима, посебно у Хрватској, ту је било због опште затрованости друштва србофобијом више инцидената против српских рок звезда, чак је било и наговештаја да неки од њих не би могли ни да свирају у Хрватској. Али, оно што је врло важно, претпостављам, јер не могу бити сигуран, да ти људи који су претили српским рок звездама или их онемогућавали да наступају, не долазе из света рокенрол културе“, објашњава Раковић.
Свет рокенрол културе превазилази међусобне политичке разлике, јер ова култура представља спону која може да премости чак и оне најдубље разлике међу њеним припадницима, што је рокенрол радио од када је настао, додаје наш саговорник.
Као највећа културна револуција 20. века рокенрол је премостио идеолошке, верске и све друге разлике и тако ће се наставити и у будућности, сматра он.
„Међутим, оно што је суштински најважније, јесте да рокенрол више нема и не игра ону улогу коју је играо раније, он више није интегративни фактор, на њега се као на идеју и идеологију слободе углавном ослањају људи средње, па чак и старије генерације. У том премошћавању будућих разлика, на примеру југословенских република, рокенрол неће имати такву улогу и имаће све мању улогу“, песимистичан је Раковић.
Како која генерација буде стасавала и стара буде одлазила, рок култура ће све мање бити спона, јер ће нове генерације губити свест о ономе што је за старије генерације значила рок култура.
Политички хулиганизам
Говорећи о нападу на Ђулета Ван Гога, новинар Зоран Пановић наглашава да треба одвојити чисто хулиганство од политички мотивисаног хулиганства и подсећа да је на дочеку Нове године у Ужицу флашом у главу погођена Ана Станић, док је фронтмен Моторхеда Леми Килмистер два пута „рањен“ оштрим предметима на овим просторима — једном на концерту у Љубљани, други пут на београдском Ташмајдану.
„С те стране, хулиганизма је било, али је увек опасније када је повезан са политички мотивисаним насиљем. Интересантно је да имате амбивалентну ситуацију. У Сарајеву сам виђао више пута огромне билборде где се рекламирају наступи извођача из Србије, а са друге стране, знамо каква је тензија била када је Неле Карајлић дошао можда на неколико сати и када се спустио у град“, каже он.
Бајагин случај је интересантан јер, према Пановићевим речима, Бајага у себи никада није носио политички набој, за разлику од Прљавог казалишта са хрватске или Рибље чорбе са српске стране. Индикативна је кампања за хрватско друштво коју разна бранитељска удружења воде против његових концерата.
Алудирајући на име првог Бајагиног албума — „Позитивна географија“, Пановић каже да људи на простору бивше Југославије живе у негативној географији и паралелним димензијама. Као пример за своју тезу наводи концерт Жељка Јоксимовића, који је популарни српски музичар одржао у Ливну у тренутку када је између Србије и Хрватске беснео царински рат.
„С једне стране заиста некада изгледа као да се Југославија никада није ни распала, када погледамо концерт Тонија Цетинског на Ташмајдану или концерте српских извођача по бившој Југославији, а с друге стране, нажалост, имамо осећај као да се рат јуче зауставио и као да ће почети сутра поново“, каже Пановић.
