Смена начелника дечје онкологије и „забрана лечења деце мотивисана личном нетрпељивошћу“ и сличне прозивке направиле су медијску „сачекушу“ докторки Даници Грујичић, само два месеца пошто је преузела место вршиоца дужности директора Института за онкологију и радиологију Србије.
Шта је посреди и шта стоји иза те смене, за Спутњик је објаснила сама директорка.
„Посреди су људи који су покушали да од делова Института направе своје приватне ординације, или одељења и слично, што ја као руководилац, наравно, апсолутно не могу да дозволим. Пре него што сам ступила на место директора, на педијатрији је била направљена врло лоша атмосфера, па су два искусна педијатра отишла због те психичке пресије коју су трпели. У тој ситуацији, ја таквог начелника одељења једноставно нисам могла да оставим као део свог тима. Човек који не уме да задржи добре раднике уз себе не заслужује да буде лидер и начелник. Њему, наравно, није забрањено да прегледа децу, али је добио задатак да развије амбулантну поликлиничку службу. Њему то не одговара“, објашњава Грујичићева шта је позадина појединих медијских написа.
Толико је, каже, планова и проблема које треба решавати у ходу, да не може да се бави људима који измишљају разноразне афере које заправо не постоје.
Нема одступања
„Према томе, ја нећу одступити. Сматрам да је све што смо започели важно, а јако пуно ми значи подршка свих колега са Института за онкологију и радиологију. Мој циљ је да заједно урадимо што је могуће више да наши пацијенти не чекају, да буду задовољни колико је то могуће у условима које имамо. Боримо се да се добије што више лекова, да се прошири та листа, поготово оних који су јефтини, да пацијенти не морају због да иду да се приватно лече зато што Фонд не плаћа тај лек“, каже Грујичићева, истичући да у таквој ситуацији нема намеру да се бави људима који су незадовољни.
Ако су незадовољни — могу да дају отказ, а могу да наставе да раде и нико им неће сметати, истиче она, напомињући да је од државе добила задатак да пацијенти буду задовољни. Не потреса је овај случај јер је, каже, дуго у јавности и свако ко је у тој ситуацији треба да је свестан чињенице да неће сви да му аплаудирају.
„Одушевила ме је реакција обичних грађана, међу којима је армија мојих пацијената, студената, људи са којима сам годинама била у контакту. Желим на овај начин да им се захвалим на сјајној подршци коју су ми пружили и путем мејлова и преко друштвених мрежа, порукама. Нико се није због тих написа дистанцирао од мене, што је сјајна ствар“, истиче саговорница Спутњика.
Одељење дечје онкологије ће, како је најавила, у октобру преузети редовна професорка Медицинског факултета. Не откривајући о коме се ради, само је нагласила да ће то бити први пут у историји педијатријског одељења Института за онкологију и радиологију да га води један редовни професор. Каже да је њена велика жеља да под вођством нове начелнице буде направљена научна база педијатрије Медицинског факултета.
Грујичићева напомиње да је Институт за онкологију и радиологију кућа која јој није непозната јер од почетка своје медицинске каријере на Неурохирургији врло блиско сарађује са људима са Онкологије када су у питању пацијенти који имају туморе на мозгу и кичменој мождини. Зна људе и то је, истиче, на неки начин њена друга кућа.
Новине на Онкологији
„Једноставно сам се прихватила тог посла сматрајући да је моја дужност, ако имам могућност, да колегама омогућим да раде у бољим условима, а оно што је најважније, да пацијенти који имају озбиљне болести не чекају на лечење. То је, заправо, основни циљ због ког сам дошла“, каже саговорница Спутњика, истичући да би Институт потпуно нормално функционисао и без ње јер су у њему људи који врло одговорно раде свој посао по протоколима.
Моја улога је набавка опреме, смањивање листе чекања и, колико је могуће, побољшање постојећих услова на Институту, каже она, а на питање има ли механизме да то и постигнете, јер су нам жеље углавном у раскораку са могућностима друштва, она одговара да пре свега мора да похвали „њене“ хирурге.
„Људи са малигнитетима практично нимало не чекају. Жена са доказаним карциномом дојке не чека на операцију ни 12 дана. То је максимум, а чекало се и дуже од месец дана. Ускоро ћемо почети са новином заједно са нашим колегама са радиологије. Оног тренутка када се појави жена на прегледу са променом на дојци која се пипа, истог дана ће ићи на такозвану кор биопсију која се ради под контролом ултразвука, тако да би узорак био адекватан. То ће заживети од септембра“, указује на новине докторка Грујичић.
И то није једина новост, напомиње она, истичући да највећи проблем представљају апарати за радио терапију.
Стижу апарати
„Имамо четири нова, и морам да кажем да је професор Радан Џодић, претходни директор Института за онкологију, сву своју енергију усмерио ка томе да добијемо нове апарате за зрачење. Да није било набавке та четири нова апарата... Ситуација са старим је таква да бисмо престали да зрачимо пацијенте и листе чекања које сада постоје биле би далеко дуже. Ти стари апарати два дана раде, три не раде, поправљају се, али то је једна игранка без престанка. Очекујемо да ћемо до краја године добити два сасвим нова апарата, којима ћемо заменити два стара који највише праве проблеме испадајући из рада. Следеће године намеравамо да добијемо још два“, објашњава ситуацију на Институту његова директорка.
Напомињући да за ту набавку имају подршку Министарства здравља, она сумира да тако са осам нових апарата Институт неће имати листе чекања, које и зависе управо од тих апарата.
Проблем је, додаје, и са хемиотерапијом, јер се на њу дуго чека, између осталог и зато што највећи број пацијената хоће да је прима у Београду, мада у унутрашњости постоје онколошке службе. Зато би их, сматра она, требало више развијати. Ипак, рак-рана Института је дневна болница, истиче професорка Грујичић. Она, међутим, и ту најављује помаке. До краја године покушаће значајно да прошире дневну болницу. Захваљујући томе, пацијенти који чекају на хемиотерапију моћи ће да је добију преко дневне болнице.
То су планови, то је оно што је изводљиво, каже она и додаје:
„Сви ми морамо бити свесни чињенице да је наш првенствени задатак да искористимо простор који имамо, који је потпуно неуслован и не испуњава више ниједан стандард у лечењу и бризи о онколошким пацијентима. На то сам скренула пажњу министру, а надам се да ћемо имати и подршку врха државе да се за Онкологију направи нова зграда, по потпуно новим принципима, заиста зграда 21. века, која мора да има одређене стандарде да би се пацијенти успешно лечили“.
До тада, Институту остаје да се ваљано реорганизује и што се тиче простора и људи.
Где је Србија
На питање где је Србија по броју оболелих од карцинома, којих је генерално у свету све више, Грујичићева указује на упозоравајуће податке.
„Оно по чему се ми разликујемо од осталих земаља јесте повећан број новооболеле деце сваке године. У односу на европски просек, ми имамо два и по пута више новооболеле деце“, каже она, али и напомиње да то не значи аутоматски да све земље имају мање оболелих од нас. Опште је познато, додаје она, да одређени еколошки услови представљају фактор ризика за настанак малигних болести.
А када се цела Србија здравствено умрежи, моћи ћемо да знамо тачан број људи који се лече од малигних болести.
„С обзиром на то да се терапија поправља, да има и код нас све више нових лекова који полако постају доступни пацијентима, број људи који живе са канцером ће апсолутно бити већи. Али оно што смо ми као клиничари приметили је потпуна агресивност и непредвидивост тумора. Сада су се појавиле метастазе тумора који никада нису метастазирали. С друге стране, дешава се да се бенигни тумор, иако је отклоњен и рачунате да је све у реду, поново појављује на другим местима. Просто, имате утисак да се борите против ђавола који свој облик, агресивност, патолошки потенцијал мења из дана у дан, из године у годину“, указује директорка Онкологије.
Будућност лечења малигних болести се, како каже, састоји у фантастичној генетској анализи, минимално инвазивном узимању материјала биопсије, праћењу онога шта се дешава у организму. Зато треба више пет скенова, више магнетних резонанци, чешћих контрола и реорганизација примарне здравствене заштите, да пацијент не би губио време које сада губи између лекара опште праксе и специјалисте који ће му дати одговарајућу терапију.
„Ако то успемо у наредном периоду, а видим да је Министарство здравља врло заинтересовано да се то одради, онда ми за пет-шест година можемо да имамо најбољи здравствени систем на свету“, сматра Грујичићева.
У сваком случају, колико год људи били задовољни или незадовољни, десетине хиљада њих сваке године у Србији изађе излечено из државних болница које се у највећој мери суочавају са патологијом далеко веће тежине у односу на ону у приватним установама, закључила је директорка Института за онкологију и радиологију Србије.
