Након што су београдску публику недавно „оборили са ногу“ својим певачким и кореографским умећем, светски познати Кубањски козачки хор наставио је своју турнеју по Балкану. Ми смо разговарали са Анатолијем Арфејевим, директором овог најстаријег и највећег националног козачког ансамбла Русије, који нам је открио да ли себе доживљава као атамана своје уметничке трупе.
„Не, морам да Вас разочарам, нисам то ја. То је господин Виктор Захарченко. За себе могу да кажем да сам атаман у боју. Јер Козаци су заиста имали и имају своје атамане, а када иду у походе имају атамана који их предводи. Тако да можемо да кажемо да сам ја један од тих атамана који воде хор из битке у битку“, објашњава Арфејев за Спутњик.
Да ли је Вашем ансамблу вруће у Београду у ношњи на ових 32–33 степена, колико је напољу ових дана?
— Ова национална ношња у којој сте нас видели је историјска национална ношња коју је утемељила кубањска козачка војска још средином 19. века. И никада нико Козака није питао како се он осећа у тој одећи, да ли му је вруће и како му је када је кренуо у бој. Тако да, поштујући управо козачке традиције, ми и дан данас негујемо, носимо и са великим поносом показујемо управо ову нашу националну ношњу, која је заиста направљена по оригиналним изворима. Она подразумева не само овај први слој који је доступан оку, она има још и неколико слојева. А то да ли нам је вруће или не — то се питање не поставља. Признаћу Вам да смо после концерта у Београду малкице прво исцедили своје костиме, а онда их окачили да се суше. И разлог томе су наравно и веома ватрени аплаузи које смо добијали од публике. Та температура коју је стварала публика је заиста довела до тога да будемо мокри од главе до пете.
Како изгледа живот савременог Козака?
— Ми представљамо Краснодарски крај. Зовемо се Кубањски козаци по реци Кубањ, која туда протиче. И могу да се похвалим да припадамо кубањској козачкој војсци, најјачем и најмасовнијем удружењу Козака које постоји у Русији. Већ 26 година обележавамо празник који се зове Рехабилитација кубањске козачке војске. Не треба овај израз „војска“ схватити милитаристички, већ просто историјски: Козак — војник. Оно што савремени Козак ради је подсећање и враћање на традицију коју су неговали његови преци. У Кубањској области преовладава плодна земља, па је самим тиме управо пољопривреда главна делатност којом се ми бавимо. Враћамо се ономе што су радили наши преци. Окренули смо се земљи која нас храни и свакако да жетва, сетва и сви остали пољопривредни радови који су обавезни, подразумевају и своје празнике и обичаје. Оно што је било прекинуто током постајања СССР-а, дакле — до пре 26 година, поново се враћа на старо. Традиција и обичаји које чувамо и којима смо се вратили односе се управо на тај свакодневни уобичајени живот Козака.
А где је данас место Козацима у модерној руској војсци? Некада је та војска била са Козацима на челу...
— Не постоји нека посебна козачка јединица и она не постоји у саставу савремене војске. Наши млади Козаци, момци, служе у различитим редовима. Неко је на води, на мору, на рекама, неко је у копненој војсци. Оно чиме се и данас одликују млади Козаци је посебна одважност, храброст и умеће које је вековима постало, може се рећи, и део њиховог генетског кода и то заиста носе са собом, па добијају висока признања у било ком роду војске да служе. Снажан дух козачких војника био је показан и током Другог светског рата. Постоје и чињенице да су се немачки војници посебно плашили козачких јединица, пре свега коњаника. Забележено је у историјским списима да су коњаници са исуканим сабљама ишли на тенкове. Тај дух, храброст и жеља за победом утеривали су страх у кости непријатељу и било је случајева када су се тенкови окретали и одлазили.
Ипак, поред талента за певање и игру, чланови Вашег ансамбла морају да поседују и одређена војна и ратничка знања?
— Јесте, у праву сте. Тим посебним вештинама се обучава и вежба их мушки део ансамбла, који заиста то ради онако како су радили наши преци. О томе како то врло веродостојно изгледа на сцени сведоче многи наши наступи, а то је умеће до којег се долази веома упорним радом и тренингом. Дакле, то није просто махање некаквом сабљом или кратким ножем, то је умеће којим се поносимо. Наши играчи могу истовремено да баце два мача, један могу чак да дочекају ногом, ако је пао на под, и да га врате поново у руке. То је таленат који нам је дошао из дубине векова и просто смо се вратили нашој традицији, нисмо ништа ново додали. Само смо је сачували.
Колико је тешко одржати духовност и традицију у музици у 21. веку када живимо у великом напретку технологије и свега осталог?
— Ја бих констатовао да је тешко у овом тренутку сачувати нешто ново што стварате. Кубањски козачки хор само обнавља ону огромну традицију на коју се ослањамо, коју прослављамо, увежбавамо и доносимо до народа. Кубањски козачки хор формиран је 1811. године и настао је првенствено као хор који је изводио духовну музику. Када су Козаци ишли у походе, са собом су, осим духовне музике, носили и мини храмове — црквице или звонаре, које су монтирали на месту где дођу. Тако да без вере не бисмо могли да урадимо ништа од онога што смо до сада урадили. Поента је била да је Козак увек веровао у победу и био је сигуран да ће учинити оно за шта је послат и да ће обавити свој задатак. Али — то се може само уз помоћ вере. Тако да је Кубањско певачко друштво, које је пратило војску у њеним походима, управо певало литургијске, односно богослужбене песме. Морам да кажем да проба савременог Кубањског козачког хора и дан данас почиње од тога — од молитве. То је начин да младе нараштаје враћамо на наше исконске, полазне тачке, одакле смо пошли, и враћамо се нашим коренима и традицијама. Због тога немамо потешкоћа да све то очувамо и пласирамо даље.
Ваши саборци су 1999. године током НАТО агресије на Југославију притекли у помоћ српском народу у борби за Косово. Како, по вашем мишљењу, Србија да сачува ту територију данас?
— Могу да доносим неке закључке и мишљење на основу информација које добијам са интернета и осталих масовних медија. Оно што могу да кажем је добра позиција коју видим да спроводи председник Александар Вучић, а то је — вера у себе. Мислим да је то изузетно важно и значајно за Србију. А друга ствар, оно што чујем на сваком кораку, је — „Нас и Руса 200 милиона“. Могу да кажем да смо сада ту и сада Русија може да притекне у помоћ. Нажалост то није била ситуација те давне 1999. године. Још увек не могу да заборавим речи мог друга Драгана Трифуновића, са којим сам студирао у Лењинграду, који ме је позвао и рекао: „Да ли можеш да верујеш да нас убијају?!“. Управо те страшне речи ми одзвањају и дан данас у глави, врло су потресне и сматрам да је сада наступио тренутак када се на Русију може рачунати и када постоји апсолутна морална и физичка подршка управо очувању целости и јединствености територије Србије.
Да ли је истина да сте ви Путинов омиљени ансамбл?
— Рекао бих да смо ми омиљени ансамбл широм читаве наше мајчице Русије. И ако погледате план наших гостовања — видећете да нас има у апсолутно свим крајевима Федерације. Русија је многонационална држава и управо то како се ми развијамо, како поштујемо ту различитост и културе — говори о степену нашег развоја. То је порука коју носи Кубањски козачки хор — да смо и до сада и да ћемо и даље показивати ту огромну, широку лепезу различитих култура, различитих народа, који сложно живе на територији Русије. То што смо носилац и добитник ордена председника Путина — ето нека то буде одговор на Ваше питање.
Надамо се да ћете и наредних година увесељавати српску публику...
— Сигуран да ћемо се поново видети. Одмах након овог концерта смо почели преговоре за следећи. А идуће године обележавамо изузетно важан јубилеј који је значајан и за Србију и за Русију — 75 година од Победе над фашизмом.
