Када се 1. августа 1961. године бивши маринац Чарлс Витман, пошто је убио мајку и жену, попео на Мејн билдинг тауер, торањ који доминира кампусом Универзитета Тексас у Остину, почело је ново поглавље америчке историје — поглавље у коме масовна убиства попримају нову и за Америку потпуно уникатну димензију.
Од масакра који је починио Витман прошло је 58 година, а масакри, или масовна убиства, како се називају, све су учесталији. Мењају се места, број жртава, али константа је да су извршена углавном уз помоћ пушака.
Крвава недеља
Од 29. јула до данас догодила су се три масовна убиства у разним крајевима САД. Прво, које однело три живота (међу њима и живот седмогодишњег Стивена Ромера), догодило се када је наоружани младић са пушком у рукама упао на фестивал хране у северној Калифорнији. Жртава би сигурно било више да полиција није реаговала на време.
Друго се догодило 3. августа у Ел Пасу у Тексасу, на граници са Мексиком — младић наоружан аутоматском пушком, према извештајима медија инспирисан крвавом жетвом екстремисте у Крајстчерчу, убио је 20 и ранио 26 људи. Треће масовно убиство догодило се у Дејтону, у Охају, где је нападач убио 9, а ранио 16 људи, непуних 13 сати након масакра у Ел Пасу.
Према америчком сајту „Ган вајленс аркајв“ који се бави праћењем масовних убистава у Америци, масакр у северној Калифорнији био је 264. ове године. Међутим, због непостојања универзалне дефиниције овакве врсте масакра, број почињених масовних убистава се разликује, па дневник „Вашингтон пост“ броји 166 масовних убистава од 1961.
Масакри и политика
Још од масакра у Остину расправља се и о политичкој димензији масовних убистава. Витман јесте описан као психички поремећена особа, али је његов чин такође стављан и у контекст траума које су ветерани доносили кући из Вијетнамског рата.
Данас, убиство које је у Ел Пасу починио Патрик Крусијус ставља се у контекст опасности коју са собом носи бели супрематизам. Уочи масакра, осумњичени убица је наводно објавио манифест, инспирисан сличним документом објављеним пре масакра у џамији у новозеландском граду Крајстчерчу, у коме напад на „Волмарт“ правда „хиспаноамеричком инвазијом на Тексас“.
Од Новог Зеланда, преко синагога у Питсбургу и Повеју у Калифорнији, разјарени белци ставили су масовна убиства у службу мржње према имигрантима, Јеврејима и свима које сматрају за претњу белој раси, пише „Њујорк тајмс“.
Чињеница је да је Америка јединствена по култури ношења оружја. Оружје је у САД део традиције, рекло би се неискорењиве, налази се у слободној продаји, а ограничења за куповину оружја прилично су лабава, чак и за полуаутоматско оружје.
С друге стране, чињеница је и да се друштвена клима у Америци променила, да су антагонизми постали оштрији него што је то било раније и да су проблеми са имиграцијом, дизањем гласа екстремних организација (сетимо се Шарлотсвила) и са све већим јазом између богатих и сиромашних учинили да Америка постане земља све дубљих друштвених сукоба.
Да ли су и учестала масовна убиства последица друштвених трвења? Јесу ли се испади ментално лабилних људи претворили у политичке чинове, у унутрашњи тероризам?
Неразмрсиви сплет фактора
Саговорници Спутњика, социолог Зоран Стојиљковић и политиколог Александар Павић, слажу се да је посреди низ фактора, често неразмрсивих. Неспорно је да је слобода ношења и набавке оружја нешто што олакшава овакву врсту индивидуалног насиља, каже Стојиљковић.
„Мотиви могу бити разни, и само треба правити разлику је ли то групни чин, иза кога онда стоје неке политичке намере, евентуални тероризам, најчешће идентитетски обрачуни, а сасвим дуга ствар су психолошки профили који су нарушени и који се не држе довољно под контролом. Просто, постоји велики број људи са значајним поремећајима који шетају улицама у ситуацији када влада култура насиља и када је лако доћи до оружја. Онда то ескалира на овај или онај начин“, објашњава он.
Павић напомиње да огроман број Американаца жели да задржи своја права да носи оружје и противи се сваком ограничењу у тој сфери.
„Део тога је, наравно традиција“, објашњава он. „Америка је освојена оружјем. Друго — ради се о огромној земљи, стално сте окружени непознатим људима, нема довољно полиције, колико има криминалаца“.
Према речима нашег саговорника, Американци се одупиру ограничењима ношења и куповине оружја јер све мање верују својој влади. Павић то илуструје на примеру ставова Националне асоцијације за оружје (НРА), организације која окупља противнике ограничења ношења и куповине оружја, како каже, махом конзервативце. Став НРА је, прво, неповерење да влада може да уз помоћ свог репресивног апарата заштити грађане од криминала, и друго, да су полицијске снаге већ превише милитаризоване.
Смеша која олакшава деловање масовних убица
Противљење ограничењу слободе ношења и куповине оружја уз друштвена трвења и неповерење према влади прави, према Павићевим речима, смешу која олакшава деловање масовним убицама.
„Чињеница је да би масовна убиства била много теже изводљива да постоји барем забрана коришћења полуаутоматског оружја, што је тамо дозвољено. Невероватно лако можете да дођете до врло разорног, деструктивног оружја, практично без икакве провере“, каже он.
Америка, према његовим речима, више није она земља од пре 30-40 година — људи све мање деле заједничке вредности.
„Живот је све неизвеснији, све је већи јаз између богатих и сиромашних и све је више оних безнадежно сиромашних. Пошто живе усамљеничким животима, људи су све више подложни утицају медија. Лако их је радикализовати. Све то заједно — отуђеност, могућност да се изгубите у маси и онда можете лако да дођете до оружја, неповерење у власти, све већа неизвесност свакодневног живота доводе до те опасне, експлозивне смеше која је стварно уникатна за САД, која убедљиво ’води‘ у свету што се тиче броја масовних убистава“, наводи Павић.
Он додаје да је нетачна тврдња да су масовна убиства плод јачања белих супрематиста, јер су неколико последњих масовних убистава у Америци извршили муслимани, који сасвим сигурно нису бели супрематисти.
Друго, напомиње он, многа масовна убиства, као што је оно које се догодило у Лас Вегасу 2017. (највеће масовно убиство које је извршио појединац), остала су неразјашњена, што подстиче сумњу да иза неких масовних убистава стоји влада, која на тај начин проблем унутрашњег тероризма покушава да представи већим него што он у ствари јесте.
„Врло је видљиво да многи такозвани либерални политичари, заједно са деловима ’дубоке државе‘, имају агенду да преувеличају опасност од домаћег тероризма, као што су некада преувеличавали опасност од исламског међународног тероризма (а испоставило се да су они његови главни творци), да би ’дубока држава‘ ојачала себе“, каже Павић.
На питање шта утиче на тако велики број масовних убистава у Америци не може се дати једноставан одговор, осим да је смеша фактора повезаних са њима уникатно америчка.
На који начин контролисати продају и ношење оружја, питање је које Америку мори већ деценијама. Једно је сигурно — амерички грађани по броју су највећи поседници оружја. Према статистичким подацима, један комад оружја долази на скоро сваког становника државе. Јапан, на пример, има мање од једног комада оружја на 100 становника.
Сада се говори о томе да се оружје учини безбеднијим, попут аутомобила — као што је технологија у безбедности саобраћаја напредовала, тако би требало усавршити и безбедност оружја. Како ће то, међутим, утицати на онога ко одлучи да се, као Витмен 1961, попне на торањ и одатле масакрира људе? То, засад, остаје нерешив проблем.
