Није познато ко је исковао појам стабилократија. Најчешће се као аутор помиње Флоријан Бибер, са Центра за студије југоисточне Европе Универзитета у Грацу, иначе одличан познавалац балканских прилика. Логично, пошто се основно поље истраживања овог научника тиче Балкана, и стабилократија се највише везује за тај део Европе.
У краћој студији Саветодавне групе за Балкан у Европи (BiEPAG — The Balkans in Europe Policy Advisory Group) насловљеној „Криза демократије на Западном Балкану: Ауторитаризам и ЕУ стабилократија“, уочљив је преовлађујући песимизам: „Западнобалкански образац демократског назадовања је и институционални и лични. Институције никада нису биле у стању да развију независност и снагу зарад контроле аутократских лидера, а демократске владе нису успеле да негују независне институције. Парламентарна демократија једва да се укоренила. Демократске институције су пуко оруђе за политичке елите...“
Односно, како закључује Ерик Горди, то „значи да је Запад заинтересован само да види да ли ће неко остати на власти и бити послушан. Уопште никога није брига за оно што та особа ради или у шта верује“. Зоран Лутовац је стабилократију окарактерисао као „назив за поредак у ком су демократске и либералне вредности прагматично потиснуте због какве стабилности“.
Мило као пример
Као илустративни пример стабилократије најчешће се спомиње режим Мила Ђукановића. Западу, под чим би требало подразумевати САД и ЕУ, Ђукановић савршено одговара. Он им завршава посао, преко њега остварују геополитичке циљеве, а заузврат, толеришу му буквално све на унутрашњем плану. Због одвајања Црне Горе од Србије, признавања лажне државе косовских Албанаца, уласка у НАТО, сада и покретања језиве кампање против СПЦ, Црна Гора није ни демократска, ни институционално заокружена, ни правна држава.
Успостављање нове равнотеже снага у међународним односима, праћено релативним опадањем америчког утицаја, као и криза унутар ЕУ, подстичу јачање стабилократије.
Важно је само да је наш
Враћамо се у времена када је Френклин Рузвелт, одговарајући на неугодна питања о владавини никарагванског диктатора Анастасија Сомозе, поентирао: „Можда је он курвин син, али он је наш курвин син!“ Са нагласком на „наш“.
У Рузвелтовој архиви, касније, његови биографи ову изјаву нису пронашли, али су је амерички публицисти толико цитирали, да је постала један од најбољих описа хладноратовског света.
Ако је „наш“, било да се радило о америчкој или совјетској страни, морамо га бранити по сваку цену, без обзира на аутократију и све што са њом иде у унутрашњој политици.
Заокрет у Бугарској
Стабилократија, дакле, није нов концепт. И никако је не треба везивати искључиво за Западни Балкан. А када је о Балкану реч, паралелно са већ поменутим примером из Црне Горе, најпре се појавила у Бугарској!
Кључни политички заокрет у овој земљи уследио је јануара 1997. године. Хронична бесперспективност, очигледна још од 1992. године, узроковала је стални раст незадовољства грађана, које кулминира после колапса финансијског система и хиперинфлације (крајем 1996. године достигла је 400 одсто). Уследиле су демонстрације после којих више ништа није било исто.
Избор Ивана Костова за премијера дугорочно је оријентисао Бугарску ка евроатлантском блоку, проглашавајући чланство у НАТО-у и ЕУ стратешким приоритетима. Поверовавши да је једини пут ка благостању убрзавање евроинтеграција, бугарски бирачи су већ на следећим изборима масовно подржали Симеона Саксобурготског, који је постао нови премијер, мада се интимно није одрицао ни неких других претензија.
Изневерена обећања
Већ на пола мандата подршка „наследнику престола“ почиње да копни. Многа обећања бејаху изневерена, а бројне афере отворене. Након четири године, овај покрет је са близу два милиона гласова спао на око 700 хиљада. Убрзо после тога је угашен, а бираче и политички курс преузима Бојко Борисов са својим ГЕРБ–ом. Герб је грб, али и акроним од Грађани за европски развој Бугарске.
У низу бесмислица везаним за балканску политику, појављује се и појам „европског развоја“ у имену највеће странке у важној земљи. Шта значи „европски развој“, како га дефинисати, по чему се разликује од неког другог развоја, на шта се односи — није познато! Још важније од „проевропског цара“ и „европског развоја“ земље представља бугарско везивање за НАТО. Иако је скоро пола века провела у Источном блоку, на тло комунистичке Бугарске никада није крочила цокула совјетског војника. Црвена армија тамо није имала своје војне базе, луке, нити полигоне.
НАТО цокула умарширала
За разлику од тога, прелиминарни преговори о распоређивању америчких војника започети су много пре формалног уласка у НАТО. На крају, тај споразум је ратификован 2006. године, америчке оружане снаге су добиле могућност распоређивања 2.500 војника, уз ваздухопловне базе у Безмеру (Јамболска област) и селу Граф Игњатијево (десетак километара северно од Пловдива), предати су им на коришћење и полигон у Новом Селу (источно од Сливена) и логистички центар у Ајтосу (недалеко од Бургаса).
Чувени магазин „Форин полиси“ је базу у Безмеру прогласио за једну од шест најважнијих за Ваздухопловне снаге САД ван територије земље.
Стратешки значај је очигледан: одатле се може брзо деловати ка југозападу Русије, одржавати стратешка комуникација са Украјином и Грузијом, а нису далеко ни блискоисточна војишта.
У контексту рапидног погоршавања односа Вашингтона са Анкаром, америчко војно присуство у Бугарској још више добија на значају. Планирање и извођење било какве обавештајно-политичке акције против Ердогана мора почети из непосредног окружења, са територије неке суседне земље. То смо већ неколико пута гледали у нашој скорашњој историји, када су сличне ствари покретане против Србије. Оперативни штабови су најпре били смештени у Будимпешти, па затим у Загребу, сада их распоређују у Подгорици и Скопљу. Онај против Ердогана може бити у Софији, евентуално Пловдиву.
Неповерење због Москве
Међутим, и поред свега, неповерење Американаца према Бугарима остаје изражено. Разлог су историјски односи са Русијом, праћени чврстим везама у сектору енергетике. Ове две ствари покушао је да искористи „социјалистички“ премијер Сергеј Станишев, потписујући три стратешка уговора са Москвом: о изградњи гасовода „Јужни ток“ ка Србији, нафтовода Бургас—Александрополис ка Грчкој и нове нуклеарне електране „Белене“.
Сјајна замисао Станишева: искористити одличне историјске односе за позиционирање Бугарске као енергетског чворишта Југоисточне Европе. Сергејев отац, Димитар Станишев, својевремено је био секретар Централног комитета Комунистичке партије Бугарске, што је додатни разлог извесног подозрења бројних западних политичара према њему. Обарање Станишева, уз потоње чекање да његовом партијском колеги председнику Георгију Прванову истекне и други мандат, постају циљеви великог значаја.
То се дало уочити у лето 2007. године, када из Софије незадовољан одлази Френк Визнер Млађи, изасланик америчког председника, који је због енергетских уговора са Русијом позвао Станишева и Прванова на „евроатлантску солидарност“. Бугарски званичници су схватили шта то значи, како би се за Софију манифестовала „евроатлантска солидарност“, али нису добили одговор како би то остатак евроатлантског блока био солидаран према њиховој земљи. Бугарска је добила поруку да мора једнострано одустати од споразума са Русијом, али заузврат јој није нуђено ништа. Осим неубедљивих обећања.
Бојкова ера
И тада на сцену ступа харизматични Бојко Борисов, градоначелник Софије, некада и први човек полиције, уз најаву оштре борбе против корупције и невероватну кампању захваљујући којој на изборима 2009. године осваја 1,7 милиона гласова. Уз краће прекиде, Борисов се на тој позицији одржао до данас. Иако се подршка крунила, сада је по истраживањима преполовљена у односу на најбољи резултат.
На избор Борисова нису сви у Вашингтону гледали благонаклоно. Сумњичаво се вртело главом због његових веза са проблематичним бизнисменима и другим центрима моћи. У извештају магазина U.S. Congressional Quarterly (CQ) чак је доведен у везу са „скоро 30 нерешених убистава у црноморској републици“, која су повезана са обрачунима мафијашких кланова (ову вест је у Бугарској најпре пренела агенција „Новините“).
Наставило се у сличном тону са разних страна, па је Борисову најчешће замерано гушење медијских слобода и повећавање нетранспарентности рада институција. Последице су приметне — током 2018. године удео страних директних инвестиција у бруто друштвеном производу износио је испод два одсто (око милијарду евра), а у анализи софијског „Капитала“ као други разлог за недолазак инвестиција наводи се недовољна борба против корупције и „институционални лавиринти“ који отежавају посао иностраним привредницима.
Два изласка из кризе
Истовремено, бугарска привреда грца, бесперспективност расте (према истраживањима јавног мњења поверење у ЕУ има око 48 одсто испитаника), а одлив становништва је масован. Новинар Иво Христов готово да запомаже: „Имамо најнижи наталитет од 1945. Бугарска се топи брже од свих европских земаља. Само Естонија има лошији резултат. Током своје 1.300 година дуге историје наша земља никада није била тако близу распада“.
Социолог Андреј Рајчев каже да је често цитирана шала која веродостојно описује збиљу: „Бугарска има два излаза из кризе — терминал 1 и терминал 2 на аеродрому.“
Упркос свему, колапс система као да уопште не дотиче позицију Борисова. Чак ни пошто је његова кандидаткиња поражена од стране опозиционог генерала Румена Радева на председничким изборима. Иако му подршка опада, добро познатом методом фрагментације опозиције и контроле медија, Борисов се одржава, уз пратећу подршку САД. Стабилократија на делу. Преко свега ће у Вашингтону прећи, зато што им Борисов завршава посао.
Оно што други нису хтели, он је одрадио. Најпре је раскинуо сва три енергетска уговора са Русијом, не осврћући се на упозорење како ће Бугарска морати да плати одштету од 601 милион евра због обустављања радова на новој нуклеарној централи.
Успут, забранио је прелет руским хуманитарцима преко ваздушног простора Бугарске за превоз помоћи до Сирије, а био је спреман и да на територији државе дозволи распоређивање америчког противракетног система. Напослетку, склопио је уговор о куповини нових осам америчких авиона Ф-16, за цену од 1,25 милијарди долара, али без пратеће опреме и наоружања, што ће бити регулисано накнадним аранжманима и новим, посебним споразумима. Накнадним аранжманима биће регулисано и питање куповине још осам борбених авиона, вероватно по сличној цени.
Подршка се плаћа
Председник Радев је ставио вето на ову одлуку, а незадовољство грађана рапидно расте. Укључујући и оне који су подржавали „европски развој“.
Разлози тога су јасни: стабилократија кошта. И то двоструко. У одличном истраживању концепта стабилократије, др Владан Станковић наводи: „Стабилно има значење об(а)везивања; оно је обвезујуће: stabila contra mobila. Стога се разликује статичко стање насупрот тенденцијама враћања у равнотежни положај. Тако постоји статички и динамички стабилитет“.
Са једне стране, зарад одржавања стабилократије стално се мора плаћати америчка подршка. То је гаранција обезбеђивања легитимитета у међународној арени. Истеривањем Руса, плаћањем одштета, куповином авиона. Са друге стране, овакав режим производи „статички стабилитет“ на унутрашњем плану, што онемогућава дугорочни развој, отварање нових перспектива и одрживи економски раст. У таквим околностима нема преко потребне мобилности, неопходне динамике процеса, како политичких тако и економских, културних...
Логично, пошто се буџетски вишкови или средства обезбеђена узимањем нових кредита усмеравају ка плаћању америчке подршке, а не ка „европском развоју“. Цена стабилократије пре или касније постаје превисока. И у великој мери супротна националним интересима.
Због тога се сада стабилократије појављују и као оптерећење за спољну политику САД. Донекле, то је Американцима користило — тако су остваривали своје геополитичке циљеве.
Однекле, стабилократија постаје генератор унутрашњих нестабилности, за које се тренутно уопште не види када ће и како бити превазиђене.
Због упорног инсистирања на геополитици и спољнополитичкој димензији, занемарене су унутрашње конјунктуре. Американци су желели да спрече „геополитичку експлозију“, раст било каквог утицаја других актера у њиховој „зони контроле“, и тако узроковали „политичку имплозију“, кризе са много непознатих и непредвидивих исхода.
