Од трагичне смрти фото-репортера агенције МИА „Русија севодња“ Андреја Стењина шестог августа се навршава пет година. Он је погинуо у покушају да свету пренесе истину. На његов аутомобил је пуцано, након чега се запалио и изгорео на ауто-путу у зони ратних дејстава у Доњецкој народној републици.
Име Андреја Стењина носи међународни конкурс за фотографију, на који су радове ове године послали уметници, фотографи и фото-репортери из чак 80 земаља.
Награду на престижном конкурсу 2017. године добила је и Српкиња Јелена Јанковић, која је освојила жири елегантном фотографијом „Селфи култура“, снимљеној на концерту групе „Масив атак“ у Пули у августу 2016. године.
Откровење у више слика
Она за Спутњик каже да је била изненађена када је открила да у Русији постоји организација која подржава младе ауторе до 33 године. Пријавила се преко интернета без јасне слике о томе како и зашто је организован конкурс. Како су пролазили кругови такмичења, постало јој је јасно све око имена човека чије име носи. Убрзо сам схватила да је то једна од најјачих светских институција која подржава младе фото-репортере и шири значај фотографије, каже Јанковићева.
„Шири поруку колико ми као млади аутори можемо да ’причамо‘ кроз наш рад и колико кроз фотографију можемо да скренемо пажњу на ситуацију која се дешава у друштву, а самим тим можда и да неке ствари променимо. Да боље утичемо на свет око нас. Конкурс једноставно даје ту платформу за развој и ширење, како самих фотографија, тако и за конекцију младих аутора широм света“, објашњава ова млада фотографкиња.
Одушевљена је целим процесом одабира најбољих дела и самим чином доделе награда, који јој је током боравка у Русији омогућио да својим објективом заустави и једно предивно московско јутро.
Истиче да је после овог великог конкурса остала у контакту са седморо колега, како каже, сјајних аутора. То пријатељство се одржава, али и контакт са организаторима конкурса, каже ауторка.
„Желим да нагласим да организатори конкурса и даље јако воде рачуна о нама, интересује их како напредује наш рад. По мени, то је једна од највећих светских платформи која подржава младе ауторе.“
Не постоји „обичан“ фото-репортер
Јелена Јанковић себе сматра, а и критика је види, као уметничког фотографа. Каже да је чуди што многе колеге из те области фото-репортере не сматрају уметницима. Када се први пут сусрела са оваквим мишљењем, није јој било јасно о чему говоре.
„Како неко ко рискира свој живот и бави се најзначајнијим, актуелним темама, може да се рангира као ’обичан‘ фото-репортер? По мени, ти људи су огромни хероји. Јако је важно на који начин се преноси та фотографија. Ми као аутори морамо јако да водимо рачуна да причамо истину, да се не пренесе нека лаж, а са друге стране, самим овим убрзаним начином живота мислим да и фото-репортери пуно трпе, јер важност фотографије се генерално губи, не цени се довољно“, оцењује добитница награде на конкурсу „Андреј Стењин“.
Сведочанство за будућност
О значају конкурса који негује фотографију и носи име Андреја Стењина, трагично страдалог ратног репортера у Доњецкој народној републици, Спутњик је разговарао и са председником Удружења новинара Србије Владимиром Радомировићем.
Он упозорава на све лошији положај фото-репортера у целом свету, али и на њихову незаустављиву жељу да се сазна права истина о догађајима.
„Сведоци смо тога да многи млади фото-репортери одлазе на ратишта, у зоне сукоба без подршке редакције, без осигурања, све у жељи да направе одличне фотографије које ће послужити не само као део неке новинарске приче, већ и као сведочанство за будућност“, каже он.
Радомировић сматра да је добро што из године у годину расте још један фото конкурс на коме бесплатно учествују фото-репортери из целог света. Ове године су се пријавили и фотографи из Бутана, али и из Судана и Јемена, земаља у којима се многи важни догађаји дешавају мимо очију света.
„Важно је да фото-репортери буду препознати и награђени што је више могуће. Жао ми је што на светском нивоу нема награде која би била у рангу ’Пулицера‘ за фотографију. Жао ми је што често многи фото-репортери који не раде за америчке медије остају неупамћени и недовољно признати“, оцењује Радомировић.
Нова Југославија
Рад Јелене Јанковић две године од добијања престижне награде тешко је пратити, јер је креативност ове младе жене велика, као и њене фотографије. Бави се документарном, експерименталном, плесном, позоришном и модном фотографијом.
Овом последњом на више него јединствен начин одабере одређену друштвену тему и покушава да кроз моду провуче неку врсту приче, како то не би била обична модна фотографија која шири неку врсту лажи, то је фотографија која није комерцијална.
„Тренутно се бавим пројектом који се зове ’+38‘. То је прича о паровима који су после распада Југославије почели да прелазе границе због љубави, због које се склапају бракови између Хрвати и Срба, Босанаца и Словенаца. То је прича о онима који данас опет бришу границе и опет праве неку врсту заједнице Југославије, али сада то раде из љубави“, прича нам Јанковићева.
Ова изузетна млада уметница сарађује и са српским националним фолклорним ансамблом „Коло“. Њене фотографије широм света представљају лепоту српске традиционалне игре.