У септембру 1998. године у српско село Растовицу, смештено на потезу између Дечана и Ђаковице, упало је око 30 припадника ОВК, у једну српску породицу. Према сведочењу Бесника Хасанија, који је био у овој групи, они су двомесечној девојчици која је лежала у колевци бајонетом одсекли главу, а њеној мајци рекли: „Ево ти, па спреми пасуљ са месом“.
Хасани је 2000. године ухапшен за ратне злочине, а под претњом дугогодишње казне затвора решио је да постане „сведок-сарадник“.
Жени су, после убиства ћерке, убили и мужа, а њој руке везали бодљикавом жицом, силовали је, а потом убили. Дефиле ОВК кроз ово село за собом је оставио 20 српских лешева, а младићи и девојке су одведени у непознатом правцу. Касније се спекулисало да је већина завршила у фамозној „жутој кући“ у Албанији.
Докази у рушевинама
Хашки трибунал је 13. јануара 2005. покренуо истрагу под именом „Дон Кихот“, о трговини органима, на основу предмета који су нађени у „жутој кући“. Нађене су пластичне посуде, празне боце са називима лекова који се користе при хируршким интервенцијама и металне крхотине које су подсећале на остатке хируршких инструмената.
Да ли је за овако сложене операције могла да послужи кућа у неком селу, или је за то потребна озбиљнија медицинска установа, питали смо познатог патолога др Зорана Станковића.
„Жута кућа“ није могла бити једина локација где је могло да се обавља вађење органа, каже он.
То потврђује и чињеница да је српско Тужилаштво за ратне злочине дошло до сазнања да су хируршки захвати над жртвама трговине органима извођени у домовима здравља или болницама које су током рата коришћене за лечење бораца тзв. ОВК. За те потребе коришћен је део болнице у касарни „Бајрам Цури“, дом здравља у фабрици „Кока-коле“ у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320, у месту Бурељ, и приватна кућа адаптирана у болницу у близини места Тропоја — „жута кућа“. Српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева, чији је један крај на Космету, а други у Албанији.
„Када је у питању трансплантација органа, потребни су веома строги услови, а нисам баш сигуран да су у ’жутој кући‘ ти услови постојали. Можда на неком другом месту. Такав поступак подразумева добро обучену лекарску екипу и да онај коме се органи пресађују буде у близини, јер је потребно неколико сати од тренутка када се узме орган до његовог пребацивања у неки други организам“, објашњава Станковић.
Из тог разлога, сасвим је сигурно да су у цео процес морали да буду укључени професионални медицински центри, где осим људства постоји и опрема, али и могућност за овакав поступак.
„Срце, плућа, бубрези не могу се пресађивати на овај начин. Особа од које се ови органи узимају мора да буде жива или на апаратима за одржавање живота, с обзиром на то да до повољног исхода трансплантације може доћи ако само ако се узму органи од живе особе“, објашњава Станковић.
Пре свега тога, додаје наш саговорник, потребно је урадити детаљне анализе, од генетичких па надаље, како би се знало да ли је орган одговарајући или не, тако да то укључује велики механизам и број људи који у томе учествује.
Сви путеви воде у…
Сведочења оних који су били посредни сведоци овога иду у прилог речима др Станковића, јер постоје докази да су заробљени Срби одвођени по потреби у селу Зрзе на Косову и Метохији у камп који се састојао од десетак монтажних контејнера. Локација кампа је често мењана. Они који нису испуњавали „услове“ су убијани и спаљивани. Ови кампови су постали места за „висинске припреме“ за Србе који ће бити донатори органа.
Од 1999. године по повлачењу српске полиције и војске са Косова и Метохије Срби су отимани и одвезени у хладњачама у Албанију у куће предвиђене за смештај, у околини градова Кукеш, Тропоја. Поједине жртве су пребациване близу Пешкопија, око 50 километара источно од Буреља.
Према сведоцима, последње забележене отмице и одвођења у приручне клинике пријављени су у пролеће, 2000. године. Осим жртава које су живе довођене у Албанију, према извештају Уједињених нација, непознат број тела српских цивила убијених на Косову транспортован је у Албанију и закопан у руралним регијама и локацијама. Управо у овоме и лежи највећи проблем, јер Албанија у томе није спремна да сарађује.
(сутра: Одговорност Албаније)
О злочинима терористичке ОВК писали смо у јучерашњој анализи:
