Кроз историју број становника на Земљи непрекидно је растао, али је то ишло јако споро. Процењује се да је пре 12.000 година на Земљи живело око четири милиона људи. „Планетвајд“ подсећа да је у идућих 10.000 година популација нарасла на 190 милиона људи, а још 1800. године та бројка није прелазила милијарду.
Од тада је успон, омогућен напретком медицине, здравствене заштите и производње хране, био запањујући. До 1900. било је 1,65 милијарди људи, а до 2000. године било их је више од шест милијарди. Само две деценије касније, светско становништво броји 7,7 милијарди.
Међутим, ускоро, или барем ускоро у контексту људске историје, број људи на Земљи престаће да расте.
Шта нас чека за 80 година
На основу најновијих података Уједињених нација демографска претпоставка када ће се то догодити јесте око 2100 године. До тада се предвиђа да ће се глобално становништво попети на само 11 милијарди.
„Човечанство је већ искусило пад броја становника, сматра се да је велика куга убила око 200 милиона људи, али овај пут ће бити другачије“, каже Том Вогл са Универзитета у Сан Дијегу.
„У међувремену ће тај прелаз бити резултат мањег броја новорођене деце, односно пораста прихода и нивоа образовања. То посебно важи за жене и посебно у мање богатим земљама“, додаје Вогл.
Прогнозирање је увек незахвално, али Вогл је рекао да су пројекције становништва обично „мање несигурне“ од осталих социјалних и економских пројекција. То је зато што истраживачи већ отприлике знају колико људи има сада и колико су сви стари, па могу са сигурношћу да нагађају колико ће људи бити у плодном добу у наредних неколико деценија — што значи да онда могу да погоде и колико ће деце имати ти људи, пише портал „Атлантик“, а преноси хрватски „Експрес“. Чак и ако се будућа стопа плодности мало одмакне од очекивања, казао је Вогл, то неће „променити чињеницу да ће светско становништво негде у следећих 100 година доћи до врхунца“.
Будући да се неће мењати неке одреднице онога што ће становништво бити за 80 година, данас је могуће предвидети широке демографске помаке.
„До тренутка кад се светска популација стабилизује Африка ће постати највећа светска регија по броју становника, а ислам ће постати највећа светска религија“, рекао је Вогл. И пресудно, људско ће становништво у целини остарити.
Криза трећег доба
Подаци УН сугеришу да ће се током осам деценија од 2020. до 2100. године број особа старих 80 и више година повећати са 146 милиона на 881 милион.
Када становништво једне земље остари попут овог, то обично представља велике проблеме за политику земље, казао је Вогл. У том сценарију, радни људи морају да издржавају све већи број пензионера, како на нивоу друштва, што се тиче финансирања националних програма накнада за пензију, тако и на нивоу домаћинства, где би остарелим рођацима била потребна помоћ чланова породице.
Јапан се често наводи као пример земље која се тренутно суочава с тим проблемима због ниских стопа плодности и дугог животног века.
„Када се то догоди на глобалном нивоу, то значи да ће се та криза трећег доба догодити у многим земљама самостално, у различитим деловима света, на том глобалном путу“, рекао је Вогл.
Како се свака држава суочава с тим проблемом?
Имиграција, односно довођење млађих спремних за рад из земаља са нижом концентрацијом старијих људи, могла би да сузбије динамику старења. Међутим, данашња политика каже да имиграција није једноставан процес. Мање контроверзни начини за надокнађивање овог проблема укључују растућу економију, јер ће бити потребно више новца и стварање више могућности за жене на тржишту рада, што би променило однос броја радника и пензионера у државама.
Шта ће се догодити с породицом
Популацијски трендови у остатку века такође ће изменити структуру породичног живота. Како се стопа плодности смањује у многим деловима света, породице ће се смањивати.
То значи да ће деца имати мање браће и сестара и да ће родитељи моћи да улажу више својих ресурса и пажње у свако дете. Можда ће платити више да би их послали у бољу школу, напомиње Парфајит Елунду-Енјегуе, професор развојне социологије на Универзитету Корнел.
„Исто тако, култура се креће у смеру у којем породице постају језгровитије, а не шире“, додаје он. „Тако су се, на пример, у Африци прошириле породице и људи живе с ближим или даљим рођацима. Међутим, у многим домаћинствима та породична структура би могла да почне да уступа место породицама с мањим бројем чланова.“
То ће имати и емоционалне последице — људи без много родбине могли би да чезну за најмилијима, а могло би да има и економске последице. Велике породице боље решавају финансијску одговорност, јер чланови могу међусобно да се испомажу, говори Елунду-Енјегуе.
„Како се породице смањују, морамо да размишљамо о тој димензији економског благостања: како да управљамо ризиком?“.
Елунду-Енјегуе се у контексту надолазећих демографских помака такође пита како ће они променити светска културна средишта.
„Будући да млади обликују огроман део великих сегмената културе, рецимо уметничке културе или спортске културе, било би занимљиво видети где ће већина младих бити“, истакао је он.
Према његовим прорачунима на основу података УН, удео свих људи на Земљи млађих од 25 година који живе у Азији смањиће се са 56 на 37 одсто између 2020. и 2100. године. У међувремену, удео Африке у глобалној популацији младих повећаће се са 25 на 48 одсто. Тај однос који постоји у остатку света неће се много мењати.
Можемо ли да се договоримо
Због свега тога промениће се и планета.
„Направили смо читав низ штете животној средини“, рекао је Вогл о учинцима наглог пораста светског становништва у 20. веку.
На питање колико је забринут за природу због даљег раста, он је одговорио:
„Прилично ме брине углавном потпуна неспособност глобалног политичког апарата да се ухвати у коштац с тим проблемом и да покуша да пронађе решење.“
Нажалост, демографске промене 21. века неће много помоћи. Елунду-Енјегуе истиче да ће проблеми који настану, било да се односе на животну средину или промену породичне структуре, или било који други проблем, погодити различите земље и регије у различитим временима.
„Само гледање просечне глобалне слике је статистичко поједностављење, јер је свет заиста јако разнолик у погледу стопе плодности какву имамо сада. Зато што ће изравнање становништва до око 2100. године поступно стизати по земљама, а не одједном, то може отежати једнообразну расправу или консензус о томе каква је ситуација и како је поправити. Договор никад заправо није био јача страна људског рода, али зато имамо још 80 година да се око тога договоримо и да се за то припремимо“, закључује он.
