Након што је Општина Будва изашла у сусрет и одобрила да се на платоу плаже Јаз 24. и 25. августа одржи сајам хране и пића са традицијом под називом „Гуча у Будви“, реаговале су партије Црногорска и СДП Ранка Кривокапића, уз поруку да је ријеч о манифестацији са наглашеним националним имиџом, која не одговара „медитеранском идентитету Будве као елитне туристичке дестинације“.
Такође, медији блиски властима у Подгорици ангажовали су бројне „стручњаке“ како би јавност подучили да фестивал у Гучи „велича вриједности које нису вриједности наше земље“, те да је у питању нешто што „није црногорска историја, култура и традиција“.
Када се подвуче црта, чини се да је основна жеља појединих медијских и политичких кругова у Црној Гори да се и манифестација Гуча у Будви прикаже као само још један атак Београда на Црну Гору, а који за циљ има негирање црногорског идентитета, који је „засебан у односу на српски“.
Не ваљају ни гусле
Портпарол Нове српске демократије (НСД) Марко Ковачевић сматра да је у читавој причи посебно занимљиво што већина оних који имају замјерке на то што ће трубачи сићи и до црногорског приморја, заправо инсистира на томе да вриједности те врсте музике нису вриједности Црне Горе.
„Изгледа да нису никада били ни на једној свадби у Црној Гори, јер су на свакој трубачи неизоставни дио репертоара. Са друге стране, народ у Црној Гори много боље разумије и осјећа као своје ријечи на нашем језику ― сабор, трубачи, Гуча, него стране ријечи ― sea, dance, beer, lake, Montenegro итд. тако да не видим у ком смислу фестивали који доводе искључиво стране, и то махом англосаксонске ауторе, и промовишу техно или драм енд бејс музику, могу да буду домаћи производ, а сабор трубача на приморју то не може да буде“, каже Ковачевић за Спутњик.
По мишљењу нашег саговорника, нејасно је и по ком критеријуму неки људи препознају себе као ауторитете који могу да одреде шта је то тзв. „црногорска култура и традиција“.
„У сваком случају, дотичнима је заједничко то да им не ваљају трубе из Гуче, али им исто тако не ваљају ни гусле из Црне Горе. Ваљда зато што се првима свира Марш на Дрину, а другима пјесме из 'Огледала српског', преткосовског и косовског циклуса и тако даље. Јасно је да су то поборници кроатизације и латинизације становништва у Црној Гори. Наравно, нико не негира да је медитеранска култура, као и исламска, контактна са нашом, српском културом, на коју има одређени утицај, али оне не представља њен кључни дио“, образлаже Ковачевић, уз опаску да сви становници Црне Горе, хтјели, не хтјели ― припадају нашој заједничкој слојевитој српској култури.
„То је тако, без обзира на то како се национално изјашњавају појединци, јер припадност култури не зависи од тога. Све што чини српску културу, томе становници Црне Горе припадају ― почев од језика и књижевности, па до обичаја, попут оног најзаступљенијег као што је слава, па до музике коју слушамо на весељима, гдје су трубе, како већ рекох, неизоставни дио“, каже Ковачевић, уз ироничан закључак да се „Дукљани“ сигурно не би овако побунили да је неко у Црној Гори направио фестивал килта и гајди.
