Хултквист је уверен да ће придруживање међународној мрежи пружити Стокхолму већу безбедност и објашњава да учешће у програму не значи да ће земља бити укључена у било какве војне операције, али ће у случају „неке кризе“ имати прилику да „утиче на дискусију“ и изнесе своју позицију.
Коначна одлука о учешћу Шведске у програму европских оружаних снага могла би бити донета у септембру.
Губљење неутралног статуса
Коментаришући намеру Шведске да се придружи европском војном савезу, руски аналитичари оцењују да то чланство може да ојача њен потенцијал, с обзиром да је та држава одавно имала моћну одбрамбену индустрију, али истовремено напомињу да та земља полако губи неутралан статус.
„Пре свега, треба нагласити да упркос неутралном статусу кога се Шведска придржава, ако се добро сећам, скоро два века, последњих неколико година, па чак и деценија, та земља има војне споразуме с НАТО-ом и самим тим, она се формално не може сматрати неутралном државом. Овде постоји тако грубо кршење норми неутралности, праксе неутралности, које су постојале у свету и које постоје и данас, јер је Шведска већ дуго део војног система Североатланског савеза и западноевропских држава. Шведска спроводи заједничке вежбе са државама НАТО-а и прилично координише и усаглашава ставове са Алијансом о многим војним питањима. Због тога ова најава шведског министра одбране није нови и неочекивани заокрет, већ показује сталну интеграцију Шведске у војне структуре Запада“, каже за Спутњик руски политиколог Владимир Шаповалов.
Експерт додаје да је и сама чињеница да је Шведска 1995. године приступила Европској унији, такође јасан доказ да је та земља након завршетка Хладног рата и распада Совјетског Савеза започела процес интеграције у западне структуре.
„А ова последња изјава сугерише да је овај процес интеграције заправо при крају, а да коначна интеграција Шведске у војне структуре Запада није далеко. То ће значити да је двестогодишњи период шведске историје неутралности завршен, а да је Шведска постала део западног војног блока“, наглашава Шаповалов.
Зашто је Шведска атрактивна Западу
Руски аналитичари подсећају да је Шведска раније била скептична према таквој иницијативи ЕУ и наводе да се позиција Стокхолма могла променити због тренутне геополитичке ситуације и тренда интеграција који влада у Европи. Немци, Французи и Италијани уједињују своје одбрамбене комплексе, а Шведска не жели да се држи даље од овог доминантног европског тренда.
Пре свега, Швеђани су заинтересовани за савез са новонасталом војно-индустријском Европом. Желели би да се придруже развоју нових технологија, стварању обједињених система наоружања, јер Стокхолм не жели да остане на маргинама европске историје.
„Зашто се ово сада догађа? Мислим да не постоји конкретан разлог повезан с тим зашто се све ово баш сад догађа. Постоји општи тренд који је довео до постепене интеграције у западној заједници, а Шведска је достигла такву тачку у свом окретању ка западним структурама да се даља интеграција показала сасвим логичном. Без сумње, ово ће се у западној штампи навести као избор, с обзиром на претњу која наводно долази од Русије. Истовремено, треба се сетити да су та антируска расположења и фобије, као и приче о томе да Русија прети Шведској, веома модерни у шведском политичком дискурсу и информационом простору. Сетимо се само спекулација о руским подморницама у близини шведских обала и неколико других инцидената везаних за руске војне авионе. Дакле, већ дуже време Шведска намерно формира политику која треба да доведе до те промене, тј. одбацивања шведске неутралности“, каже Шаповалов.
Експерт сматра да ово није избор Шведске и да та земља није самостално донела одлуку о прикључивању јединственој европској војсци.
„Наравно, ово није шведски избор. Шведска је одавно престала да буде предмет међународних односа. Шведска, бар од средине деведесетих, када је изабрала пут интеграција са Западом, почела је постепено да губи субјективност, а у овом случају то је процес који траје неколико деценија. Желим да нагласим да је Шведска у том смислу прилично атрактивна Западу као војно упориште против Русије. Та земља се налази у непосредној близини руских морских и копнених граница, а такође, Шведска је и у непосредној близини другог највећег руског града Санкт Петербурга и наравно да коначна интеграција Шведске у европске и западне војне структуре може бити искоришћена за распоређивање ракета средњег и кратког мањег домета у тој земљи. Ово звучи као апсурдна изјава, јер је Шведска неутрална земља, али ако се Шведска интегрише у западне војне структуре, не може се говорити о неутралности. И због тога је појава америчких војних база, укључујући распоређивање ракета, могућа не само, на пример, у Пољској или балтичким земљама, већ и у Шведској“, закључио је Шаповалов.
Европа не жели да зависи од Вашингтона
Идеја стварања уједињене војске у Европи постоји већ тридесетак година, али она није наишла на стварну подршку. Позив да се коначно спроведу дугогодишњи планови стигао је у новембру прошле године, када је француски председник Емануел Макрон рекао да земље ЕУ морају да удруже напоре у области одбране.
Експерти такође сматрају да идеја о европској војсци није толико повезана са личним амбицијама председника Француске, колико са објективним спољнополитичким разлозима — ЕУ намерава да ојача своју позицију у односима са САД.
Европа не жели да зависи од војно-политичке доктрине Вашингтона, да користи Брисел за своје интересе у свим деловима света, без обзира да ли је то самој ЕУ потребно или не. Као још један разлог наводи се и и то да је Европу на такву идеју подстакла и неизвесност која је сада приметна у светској политици.
Европа је навикла да живи у релативној стабилности, али схвата да се свет мења и да се јављају турбуленције. Оно што је пре 15 година изгледало као научна фантастика, данас је стварност. На пример, „брегзит“ или рат на истоку Украјине. Није познато како ће се Доналд Трамп понашати ако победи на следећим изборима. Такође није јасно ни ко би га могао наследити. Није јасно које ће снаге преовлађивати у САД…
Идеја о војној сарадњи у оквиру ЕУ „васкрсла“ је у тренутку нарастајућих напетости са САД, а то је уједно и показатељ кризе евроатлантизма. Европљанима се не свиђају многе акције Вашингтона, попут повлачења из нуклеарног споразума са Ираном и једностраног раскида Договора о ракетама далеког и кратког домета, једног од најважнијих договора о контроли наоружања, што може довести до ескалације тензија и уништења европског система безбедности. А таква политика Вашингтона посебно не одговара оним европским елитама, пре свега Француској и Немачкој, које Американци не виде као равноправне партнере, већ као своје сателите.
