Тај августовски дан био је један од најтежих за Србе на Косову, а тешко су рањени Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13).
Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Зоран Бојовић рекао је да је много зла на страдалном КиМ чињено кроз векове и да су многи народи прошли кроз голготе и страдања и да се та раздобља историје називају мрачним.
„Нама Србима овде на Косову и Метохији та мрачна историја никако да се заврши, јер страдали смо непојмљиво много и страдамо и данас, живећи у неизвесности, страху и у изолацији. А све што желимо је да у миру покупимо плодове свога рада и да над собом имамо делић слободног неба“, рекао је Бојовић.
„Не дају нам, међутим, ни то“, казао је он и додао да су се постарали тог тужног 13. августа 2003. године да нам то и поруче.
„Ударили су тамо где смо као народ и људи најрањивији — на нашу децу. Није то био злочин једног народа против другога, као што ниједан злочин није. Убице су имале лице, име и презиме, и имају га и данас, као што лица и имена имају и они који им помажу да избегну казну. Ево већ две деценије овде су и тужиоци и судије неки који тврде да су дошли да уводе демократију и да осигурају поштовање људских права, а пред носом им се шетају одговорни за овај и за многе друге злочине“, рекао је он.
Истиче да нама као људима не преостаје ништа друго него да се надамо да ће казна злочинце сустићи, не само на оном свету, већ и пред неким судовима људским; наша бол тако неће нестати, али ће можда бар мало уминути.
„Деца не смеју више никада на Косову и Метохији бити жртве мржње одраслих, јер нема те идеологије и политике којом се може оправдати злочин попут овога. То је завет који једни другима, Албанци Србима и Срби Албанцима, морамо дати, како бисмо имали будућност“, поручио је Бојовић.
Како је нагласио — Србија данас овде мора да да још један завет пред сенима својих малих мученика и пред њиховим мајкама, очевима, браћом и сестрама.
„Србија више никада не сме бити мала и понижена и толико слаба да сваки пустахија сме да помисли да се невина српска крв може проливати некажњено. И то је завет који као људи, народ и држава морамо да дамо сами пред собом, да бисмо заслужили будућност у којој се 13. август више никада неће догодити. Кроз сузе и бол шаљемо још један поздрав нашем Пантелији и Ивану. Живеће они — док год живи наше сећање на њих“, истакао је Бојовић.
Помоћник директора Канцеларије за КиМ је рекао и да је планирано да се постави спомен-плоча у сећање на жртве, да је све спремно и поручио је да Влада Србије и Канцеларија никада неће дозволити да се такав злочин заборави и да ће обележје бити постављено онда када породице страдалих одлуче да се то спомен-обележје постави.
Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић је рекао да су у злочину пре 16 година страдала деца и да су нека рањена, али су се, на срећу, и опоравила.
„Хришћани су се вековима окупљали и молили за оне који су пострадали“, казао је Јањић, уз поруку — да сви треба да живе у миру једни са другима и „у заједници и слози и обједињујемо се око наше вере и наше свести да смо деца светога Саве и великих светитеља и наша вера ће нас сачувати“.
Василије Дакић, отац убијеног Пантелије, рекао је да је 16 година прошло и да је на 100 деце испаљено 89 метака, као и да је срећа у несрећи што није било више жртава.
„Молим све људе добре воље да не доводе овде ту банду Тачија и Харадинаја“, казао је Дакић и поручио — да живи на КиМ, да су му овде и чукундедови живели и да нема намеру да се исељава.
Услед недостатка доказа, Еулекс је затворио истрагу, коју је раније водио Унммик. Еулекс је раније саопштио да би могли поново да покрену истрагу, али само ако се појаве нове информације о злочину који се 2003. године догодио у атару Гораждевца, поред реке Бистрице.
