„Рођен 1899. године, сер Алфред Хичкок ступио је у редитељски посао као матор момак од око три банке, провео у њему око пола века и још неколико сезона приде, потписавши у том периоду педесет и седам дела. Сумњамо да се ради о неком светском рекорду: Алфред Хичкок није конкурисао за шампиона јер је, просто, одувек био феномен“, написао је у некрологу Хичкоку Богдан Тирнанић, 18. маја 1980. године.
Уз Чарлија Чаплина, највећи филмски режисер свих времена, Алфред Џозеф Хичкок рођен је у Лејтонстоуну, у Лондону, у породици ирских католика као други син и најмлађи од троје деце пиљара или трговаца живином Вилијама и Еме Џејн Хичкок.
Рани радови
У филмску индустрију улази 1920, када добија посао у филмској компанији „Гејнзборо пикчерс“ као дизајнер и писац међунаслова за неме филмове. Пет година касније, продуцент Мајкл Болкон му даје прилику да режира свој први филм „Врт задовољства“.
Његов трећи филм „Станар: Прича о лондонској магли“ (верзија случаја Џека Трбосека) настаје 1927. и њиме Хичкок стиче углед мајстора трилера. У филму непознати починилац убија атрактивне плавуше, а сумња пада на новог станара у кући једне просечне лондонске породице. Реч је о првом правом „хичкоковском“ филму, у којем је обрађен мотив „погрешног човека“.
Десети Хичкоков филм „Уцена“ из 1929. године био је први британски звучни филм.
Мајкл Болкон поново ангажује Хичкока 1933. године и у наредних неколико година снима шест изузетно успешних трилера са елементима шпијунског филма: „Човек који је сувише знао“ (1934), „39 степеница“ (1935), „Тајни агент“ (1936), „Саботажа“ (1937), „Млади и невини“ (1937) и „Госпођа која нестаје“ (1938).
Хичкоков таленат и успех привлаче пажњу Холивуда, па га чувени продуцент Дејвид О. Селзник убрзо позива да снима у Сједињеним Америчким Државама.
Преслаб за Оскара
Већ првим холивудским филмом „Ребека“ из 1940. године Хичкок осваја не само „фабрику снова“, него и свет. Филм је освојио Оскара за најбољи филм и најбољу фотографију. Сâм Хичкок је остао без Оскара за најбољег режисера, што ће му се догодити још четири пута током каријере.
Јединог Оскара, за животно дело, освојио је тек 1968. године, у време кад је у „си-вију“ имао већ десетак филмова који су у потпуности променили историју седме уметности.
А прича како је Хичкок променио филм, до сада је небројено пута испричана, а која никад до краја неће бити испричана. Оно што је једино извесно, јесте да је својим филмовима мењао правила жанра, као и да је свој начин причања филмске приче мењао од филма до филма.
Међутим, кључна карактеристика скоро свих Хичкокових филмова је атмосфера напетости и страха, која као да „увлачи“ гледаоце у збивања на малом или великом екрану.
Бомба под столом — сат на зиду
„Хичкоков прави циљ је да гледаоца учини субјектом драме, њеним активним чиниоцем, који подједнако, у зависности од ситуације, може бити злочинац, истражитељ или, пак, жртва. Ради се о некој врсти обрнутог правила. Ако је у криминалистичком филму традиционалног кова копча решења брижљиво скривена, невидљива за сваког другог, осим за главног јунака, који ће је открити када је њему воља, то јест на крају, онда је код Хичкока та, како је он назива ’макгафинка‘, (од: Макгафин, један Шкот који прави проблеме) јасно присутна од самих уводних кадрова филма, или је у сваком случају ту негде, надохват руке и погледа“, писао је Богдан Тирнанић.
Сâм Хичкок је у једном интервјуу Питеру Богдановичу објаснио смисао свог монтажног поступка, којим гледаоца прави учесником приче, као повезивање визуелних представа путем којих се публика увлачи у збивање.
„Кријете од публике ко је тај човек. Чему? Само то и радите. Зашто не показати ко је он“, причао је Хичкок.
Према његовом мишљењу, природа кинематографије је таква да је, на пример, ефекат разговора у току којег ће експлодирати бомба, неупоредиво слабији по интензитету и трајању уколико је разлог погибије актера (експлозија бомбе) скривен, односно уколико се гледалац монтажним поступком не подстиче као активни фактор збивања.
„У сцену унесите бомбу, покажите да се она налази у соби, покажите да ће експлодирати тачно у један сат, а сад је четврт до један, десет до један. Покажите сат на зиду. Погледај под сто! О, будало“, објаснио је Хичкок.
Комедије — да се смрзнеш
Једна од одлика човека због којег смо волели да се плашимо и због чијих су филмова „Психо“ и „Птице“ многи имали ноћне море, био је и хумор, некад класичан британски, а некад црни. Богдан Тирнанић је сматрао да је реч о типичном Хичкоковом хумору и да су сви његови филмови на неки начин — комедије.
Хичкок је снимио само једну „класичну“ комедију „Невоље са Харијем“, у којој је показао колико је његов хумор — црн. Леш несрећног Харија, случајно пронађен у шуми, његови другари током филма, мучени што осећајем кривице, што страхом да су му пресудили, десетак пута откопавају и закопавају. Права „хичкоковска комедија“ — да се смрзнеш.
А и ван филмова, био је духовит човек.
„Ја сам филантроп — пружам људима оно што они желе. Људи воле да осете ужас и страх“, говорио је Хичкок.
У своју одбрану на оптужбу да је извређао глумце, одговорио је: „Никад нисам рекао да су глумци стока. У ствари сам рекао да би се према њима требало понашати као према стоци.“
Тирке: Доказ генијалности
И 120 година после рођења, Алфред Хичкок је непревазиђен режисер, а његови филмови и данас, скоро четири деценије после смрти, делују свеже, као да су јуче снимљени.
Што је и доказ да је био геније. Као што су Платонови или Аристотелови списи „свежи“ и 2.500 година након што су написани, тако ће и Хичкокови филмови увек бити „као нови“. И зато ће и неке будуће генерације волети да их се плаше.
„Као и сви стари мајстори филмског заната, он је сматрао да његова дела служе искључиво забави биоскопског гледаоца и да је залуд тражити у њима нешто друго. Начин на који је Хичкок тог гледаоца забављао пола века и још неколико сезона приде, довољан је доказ његове генијалности. Великани попут Хичкока имају ту особину да никад не пожеле нешто друго осим онога што јесу. То је један од начина да човек буде на висини своје стваралачке судбине“, написао је Богдан Тирнанић.
А од свих старих мајстора филмског заната, Хичкок је био највећи.
