Присталице ове контроверзне куповине цитирају премијера, који наводи да би тако Бугарска могла да уђе „и у друге планове Алијансе“, и сматрају да на тај начин Софија потврђује оданост НАТО-у. Са друге стране, бугарски председник Румен Радев је назвао споразум око Ф-16 — „тријумфом лобизма“ и упозорио је да ће Бугарска имати велике трошкове због овог споразума.
Станислав Бачев, бугарски политиколог, стручњак за међународне односе и геоенергетику, каже за Спутњик да је циљ куповине Ф-16 — да се спонзорише војна индустрија друге земље.
Зашто је бугарска Влада, ипак, изабрала америчке авионе?
— Постоји један израз: онај ко је од свог оружја направио плуг, сада ради за оне који су сачували оружје. Бугарска већ одавно нема оне могућности у одбрамбеној сфери, које је имала пре 30 година. Ниједан од родова војске није у стању да гарантује безбедност земље. Када имаш 20 авиона МиГ-29, који и даље функционишу, и исти број Cу-25, а при томе осам Ф-16, који још нису ни произведени и који се приказују као поклон у златној амбалажи — то је покушај да се јавност доведе у заблуду. Постаје јасно да циљ ове куповине није обезбеђивање националне безбедности, већ имплементација политичког споразума, како би се спонзорисала наменска индустрија друге земље.
Према речима посланика ГЕРБ Владимира Тошева — Бугарска треба да плати за америчке авионе одмах, јер „САД желе да Бугарска докаже да је поуздан партнер“. Са друге стране, посланик БСП Николај Цонков је рекао да је Бугарска већ доказала то, а учесници преговора о куповини Ф-16 — нису успели да се изборе за боље услове. Зашто бугарска страна није успела да се договори о плаћању на рате?
— Када земља одустаје од побољшања у социјалној сфери, а истовремено прави нови унутрашњи дуг, како би купила неколико авиона које треба да плати унапред, онда то показује склоност ка послушности и одсуство склоности ка одбрани националних интереса земље. Историја показује да бугарски политичари често хиперболизују своје дивљење за светске моћнике. Снага земље, па чак и мале земље, мери се, пре свега тиме — да ли је спремна да се супротстави притиску. Тачније, тиме — да ли је за то спремна владајућа елита.
У интервју за „Блумберг Бугарска“ изјавили сте да је — „Бугарска, наводно, била сателит Совјетског савеза, али да је сада сателит Вашингтона, и на војном нивоу“. Како, по вашем мишљењу, Бугарска треба да гради своју одбрамбену стратегију?
— Бугарска је, уз одређене резервације, пројекција целе Европске Уније. Пријатељство се не чува и не доказује тако што се ставља пиштољ на чело. На територији ЕУ се налази више од 50.000 америчких војника, али на територији САД — није распоређена ниједна европска јединица. Анализирајући ово, требало би размислити о томе колико је компромитована европска безбедност и колико је искрено оно пријатељство које се нама нуди. Бугарска треба да гледа сопствене интересе. Бугарска и даље има наоружање које је произведено у Русији.
Зашто се оно и даље користи, иако је Бугарска већ 15 година чланица НАТО-а? Суверенитет земље се одређује тиме — да ли земља има могућност да бира оно што је најбоље за њу, да ли има слободу избора, без обзира на то да ли се ради о шведском, руском или америчком наоружању. Као што се каже у једном популарном филму: „Оно што је најгоре јесте ампутирана душа. То је оно што је страшно. Душа се не може заменити протезом“ (But there isn't nothin' like the sight of an amputated spirit. There is no prosthetic for that. Цитат из филма „Мирис жене“).
У истом интервју сте рекли да је Немачка под притиском због „Северног тока-2“. Да ли очекујете да ће се неко умешати и у реализацију пројекта „Турски ток“, па ће се Бугарска опет наћи под притиском? Колико је овај пројекат важан за Софију и да ли је профитабилнији од „Јужног тока“?
— Пре неколико година почео је спољашњи притисак, који има за циљ да се обуставе заједнички енергетски пројекти са Русијом. То доказује постојање јединог модела: да се наруше стратешке односи између ЕУ и Русије.
Економски и енергетски односи између ЕУ и Русије могу се дефинисати као независност која се постиже кроз узајамну зависност. Чврсти односи између ових субјеката могу да генеришу енергију, која утиче на интересе Америке. Зато смо сведоци да се у последње време „трусна подручја“ у Европи појављују управо на територији бившег СССР-а. Циљ ових конфликата је да они остану отворене ране како за Исток, тако и за Запад.
Када је реч о „Јужном току“, враћање у прошлост има смисла, само ако желимо да рационално проанализирамо оно што се десило. Да је Бугарска успела да се одбрани од спољних притисака и да је Русија доживљавала овај пројекат не као један мегапројекат, него као неколико мањих пројеката уједињених у један — „Јужни ток“ би могао да буде спашен. Русија и Бугарска би могле да направе додатне кораке, како би се створила већа коалиција земаља које су заинтересоване за тај пројекат. Међутим, ниједан од услова није испуњен и зато је Бугарска изгубила могућност, коју је успешно искористила Турска. Тек након тога, Бугарска је схватила да, када човек игра шах, треба да размишља барем два корака унапред. Сада Бугарска има могућност да ипак постане део великог енергетског пасијанса, али неће имати ону улогу коју би имала у „Јужном току“.
„Турски ток“ је последња шанса за Бугарску да остане на енергетској мапи као фактор, зато има смисла да се надамо да ће он бити реализован. Наравно, под условом да кроз овај гасовод неће ићи само руски гас. Вероватно, унутрашњи, али пре свега спољашњи фактори, од којих зависи реализација пројекта на политичком нивоу, рачунају на течни природни гас (из САД или из других извора).
Након заоштравања ситуације око испорука руских С-400 Турској, председник Реџеп Тајип Ердоган је изјавио да, уколико САД одбију да продају Ф-35 Турској, Анкара је спремна „да се обрати алтернативним варијантама“. Ваш коментар?
— Турска следи сопствени програм развоја, и то са тачке гледишта империје. Доследност и континуитет су карактеристичне особине за јаке земље, које не само да памте своју историју, него умеју и да проучавају поуке историје. Анкара је постигла такав ниво зависности, који већ обезбеђује узајамну зависност и даје Турској могућност да изнесе сопствене услове. Турска је наручила огроман број путничких „боинга“ и САД могу да изгубе ове наруџбине, уколико наставе са притиском. Не треба заборавити ни на војну базу у Инџирлику и на веома специфично наоружање које се тамо налази (америчко нуклеарно наоружање). Турска има амбиције и када је реч о развоју властите војне индустрије.
Шта мислите о перспективама проширења ЕУ на западни Балкан. Ради се о земљама које имају веома низак БДП. Како ће се то одразити на друге земље ЕУ, које имају економске проблеме, на пример — Бугарску, Румунију, Хрватску?
— Проширење ЕУ на западни Балкан је геополитичка одлука, која нема економско утемељење. Ово проширење је у вези са проширењем НАТО и са завршавањем такозваног Балканског коридора (то јест коридора који укључује балканске земље и који има за циљ одвраћање Русије). Проширењу НАТО увек претходи преузимање економских обавеза од стране ЕУ, које она мора да испуњава.
ЕУ није спремна да прими западни Балкан, али и саме ове земље нису спремне да постану чланице ЕУ. Када унутрашњи садржај не одговара спољном облику, настаје криза и период нестабилности. То се може упоредити са човеком који се прејео. Он може да настави да једе, али то је опасно по живот. Али, све ово може да буде корисно само за оног ко је ван ЕУ. Треба да се питамо — ко жели слабу и разједињену ЕУ.
Раније је француски председник Макрон изражавао сумњу у сврсисходност приступања Турске Европској унији. Како оцењујете перспективе евроинтеграције Анкаре, посебно у светлу заоштравања односа између Турске и НАТО?
— Можда то звучи превише — али нема потребе да Турска ступа у ЕУ. Раније је ова потреба постојала, сада више не. Ако Турска успе да привуче још више страних инвестиција, укључујући и улагања из ЕУ, и да постане центар за дистрибуцију енергије, обезбедиће себи сопствено место на регионалној мапи и право да се договара са другима на узајамно корисним условима.
Прошле године БДП Бугарске је износио скоро 55 милијарди евра, што је рекорд за ову земљу. Међутим, према подацима Евростата — минимална зарада у Бугарској је једна од најнижих у Европи (око 290 евра). Када је реч о БДП-у по глави становника, Бугарска је једна од најниже пласираних у Европи (7.800 хиљада евра). У чему је разлог ових економских проблема — да ли у томе што је прошло сувише мало времена од када је земља ушла у ЕУ, или је разлог у корупцији?
— Дужина чланства у ЕУ није основни фактор када је реч о развоју земље. Имате примере земаља које су одмах након ступања почеле да бране своје националне интересе. Веома драстичан пример је Пољска, која је, чим је ушла у ЕУ, успела да се избори за своју агенду по питању бивших совјетских република и Русије, то јест по питању спољне политике ЕУ на Истоку. Покварени односи између ЕУ и Русије су последица политике коју спроводи Пољска.
ЕУ није панацеа, њена корисност зависи од тога колико је свака земља спремна да брани своје интересе. Да ли ће земља бранити своје интересе у саставу неког савеза, или ван њега, у великој мери зависи од тога да ли је земља уједињена и да ли има заједнички циљ.
Разлог за унутрашње проблеме Бугарске у економији није само корупција, већ и непотизам. Они су међусобно повезани. Амерички политиколог Франсис Фукујама је веома добро описао земље које пате од тога што су функције и тендери у јавном сектору намењени за представнике пријатељских или породичних кругова. Трговина политичким утицајем, стварање породичних и пријатељских кругова, не на основу неких личних квалитета, него само на основу лојалности, то је оно што кочи развој економије. Професионална државна управа, а не државна управа која је састављена на основу личних преференција, је темељ за нове инвестиције и раст економије.
