Из штампе је недавно изашла књига „Руски крст“ (Вукотић медиа), чији је аутор Зоран Шапоњић. Реч је о веома емотивном приказу Русије, испуњеном утисцима које је наш колега прикупљао обилазећи готово три године непрегледна пространства прошарана степама, тајгама, снегом и ледом, рекама, језерима и морима.
Међу бројним успоменама из Русије издваја се прича о посети Северодвинску, удаљеном граду на руском северу, у којем се производе подморнице. Зоран Шапоњић је први новинар из Србије који је добио дозволу да посети тај град, а сусрет с њим донео му је мноштво изненађења.
„Очекивао сам да ћу угледати сиви град, утонуо у снег, у тајгу, опасан бодљикавом жицом, да ће ме на улазу сачекати на неком контролном пункту и да ће ме војне и полицијске патроле проверавати свуда по граду — знате већ како то изгледа у америчким филмовима. Међутим, све је било потпуно супротно. Упознао сам град од око 200.000 становника, са зградама живих боја, пространим парковима и булеварима, с безброј тржних центара, опером, позориштем. Једина разлика у поређењу с било којим западноевропским градом јесте у томе што је температура тамо минус 40 степени Целзијуса. И што се тамо праве подморнице!“, прича Зоран Шапоњић.
У Северодвинску се налази предузеће „Севмаш“, које је основано 1939. године по наређењу Јосифа Стаљина. Ту се производе најновије подморнице четврте, а у току је припрема за производњу подморница пете генерације.
Као странац, Шапоњић није могао да уђе у саме погоне „Севмаша“, али је имао прилику да разговара с главним саветником директора предузећа, човеком који зна све тајне подморница.
„Успео сам да сазнам много занимљивих детаља. Рецимо, зашто су руске подморнице истог квалитета као америчке, али два пута јефтиније. Он је то једноставно објаснио: ’Људи су се овде кроз историју увек борили за опстанак и научили су да економишу у свом домаћинству. Муж, рецимо, иде у риболов, лети ради у пољу, а жена економише у кући, мора да створи две рубље од једне, да направи хлеб иако нема брашна. То је руска довитљивост и сналажљивост‘“, преноси Шапоњић речи свог саговорника.
Разговарао је и с високо рангираним официром „Севмаша“, задуженим за модернизацију руске ракетне крстарице „Адмирал Нахимов“.
„То је ратни брод дугачак 250 метара који би за неколико месеци требало да изађе на море. Када се то деси, то ће бити најјачи војни брод на свету. Носиће руске суперсоничне ракете, ’цирконе‘ и ’калибре‘. Сада, када је раскинут Споразум о ликвидацији ракета средњег и кратког домета, врло је важно то што ће тај брод моћи да контролише буквално целу Европу. Официри с којима сам причао рекли су ми да ће брод на нишану имати буквално сва НАТО постројења у Европи и да ће моћи својим ракетама да досегне све европске земље. Сем Србије, наравно“, уз осмех каже Шапоњић.
Наш колега се до последњег тренутка надао да ће му ипак дозволити да уђе у погоне „Севмаша“, али прописи и правила су врло јасни и морају се поштовати. „Тражио сам од једног официра да ми макар објасни како изгледа руска подморница. А он ми је рекао: ’Замислите зграду од осам спратова, дугачку 170 метара, а унутра имате космодром, место с којег се лансирају интерконтиненталне ракете, затим нуклеарну електрану… а имате и спортску дворану‘“, наводи Шапоњић.
Ипак, није увек било тако. Деведесетих година је „Севмаш“, као предузеће од стратешког значаја за Русију, било буквално на ивици опстанка.
„Руски официри су ми с тугом причали о деведесетим годинама, о времену када су у Севастопољу, у северним и источним лукама сечени руски бродови и подморнице. Зашто? Зато што је неко у Русији тада поверовао да ће им Европа и Америка донети мед и млеко. Тада у Црном мору није било ниједне руске подморнице“, каже Шапоњић.
Посебно га је погодила прича једног високо рангираног саветника у предузећу „Севмаш“, који му је рекао да је тадашњи војни буџет био довољан да покрије плате запослених за једну или две седмице у години, док о производњи подморница није било ни говора.
„Испричао ми је да је тих деведесетих година ишао с колегама у Москву да код једног заменика министра тражи новац за функционисање предузећа које је изузетно важно за руску одбрамбену индустрију. Чиновник му је тада рекао: ’Па, чекајте, шта ће вам новац? Нама подморнице и бродови више неће требати. Ми ћемо ући у Европу‘. То је био тај део Русије који је поверовао у приче Запада. Видели смо, наравно, шта се с тим десило“, констатује Шапоњић.
Наш саговорник, међутим, сматра да су Руси научили лекцију и да су схватили да је једини начин да очувају своју независност, територију и народ — да имају јаку војску.
„Руски официри из ’Севмаша‘ с којима сам разговарао су једна нова генерација Руса, патриота, то су људи који воле своју земљу. Они су невероватни професионалци који одлично знају свој посао“, закључио је Шапоњић након дружења с тим људима.
Ледена паника
Нису само подморнице привукле пажњу српског новинара. Једна од импресија из далеких северних крајева Русије јесте и живот на минус 30, минус 40 степени Целзијуса.
„Имао сам срећу да у јануару ове године прво путујем возом из Москве у Архангелск. То је путовање од 1.200 километара, које траје 21 сат. И онда видите праву Русију, о којој сте читали у Пушкиновим песмама, видите залеђене борове, брезе, видите једно невероватно пространство. Путујете сатима и сатима, а крајолик је потпуно исти“, прича Шапоњић.
У Архангелск је стигао око четири ујутру, када је термометар на железничкој станици показивао да је температура ваздуха минус 33 степена Целзијуса.
„Пошто нисмо могли тако рано да идемо у хотел, ишли смо да шетамо по реци Северној Двини. Оно што је најзанимљивије, ми нисмо били једини шетачи у то време. Око нас је била маса Руса која у четири ујутру, на минус 33, шета реком, ужива. Разданило се тек у девет или десет ујутру, видели смо да одмах поред града почињу огромна пространства — видели смо Русију! После неколико дана смо већ били у Северодвинску и домаћини, људи из ’Севмаша‘, желели су да ми покажу Бело море. Ишли смо комбијем до тамо и мало смо се возили по Белом мору. Субјективни осећај тог дана био је да је температура око минус 53 степена. Ненавикнут на такву хладноћу, обукао сам све што сам имао и када сам изашао из комбија да прошетам, после два минута ме је обузела паника да ћу се смрзнути, заледити и само сам тражио погледом где је тај комби, да ипак побегнем у сигурност“, сећа се наш колега.
Оштра руска зима у граду који чува тајну о застрашујућим подморницама никако се нису слагали с констатацијом Шапоњићевог пријатеља и сапутника, руског новинара Дмитрија Карапчукова, који му је рекао да је Северодвниск „анђеоски град“.
Како анђеоски, запитао се Шапоњић, кад се у њему производи „страшно оружје“?
Одговор је гласио: „Да нема Северодвинска, ’Севмаша‘ и ових руских подморница, у свету би одавно избио трећи светски рат. Управо су те подморнице фактор равнотеже, који чува мир у свету.“
