Оно што би, ваљда, требало да буде утешно, у извештају стручњака који је објавио „Ворлд вотер ризрв“ (World water reserve), прогнозирано је да се у наредних 10 година, вероватно, неће водити ратови за воду. Нестaшице ће „само“ повећавати нестабилност и сукобе унутар и преко државних граница.
Потрошња воде у свету више је него удвостручена од 1960. године и не показује знакове успоравања. Сваке године се за потребе пољопривреде, индустрије и снабдевање становништва потроши 80 одсто расположивих количина.
Све дубљи јаз између понуде и потрошње воде државе чини све рањивијим, поготово у случају суше. Раст становништва, социоекономски развој и урбанизација константно повећавају потребе за водом. Уколико се на то дода и непредвидив утицај климатских промена, додатно погоршање је извесно ако државе нешто не предузму.
17 најугроженијих
Најновији извештај Светског института за ресурсе само је потврдио да се у црним прогнозама није претерало, јер је становништво 17 земаља, у којима живи четвртина укупне светске популације, погођено екстремном несташицом воде. Реч је о државама северне Африке и Блиског истока.
На такозваној листи „водног стреса“ од укупно 164 државе тих 17 су најугроженије. Оне на дну листе, чије становништво је најмање суочено са несташицом воде су Исланд, Јамајка, Либерија и на последњем месту Суринам. Србија је на 109 месту.
Светска банка је установила да ће водно најстреснији регион Блиског истока и северне Африке (МЕНА) имати највеће економске губитке услед недостатка воде, који се процењују на шест до 14 одсто БДП-а до 2050. године.
Оно што је колико-толико охрабрујуће, јесте чињеница да најугроженије државе (МЕНА) ипак нису искористиле све могућности, јер не користе 82 одсто отпадних вода. Добар пример Омана указује да је то могуће. Та држава, која спада у 17 најугроженијих, сву отпадну воду, дакле 100 одсто, сакупља, третира је и поново користи 78 одсто ње.
Листа стреса због воде
Са веома стресном ситуацијом због несташице воде не суочава се само 17 држава. Означене „високим нивоом стреса“ су 44 земље у којима живи једна трећина света.
Резервоари у Ченају, шестом највећем индијском граду, тренутно су готово суви. Прошле године су становници Кејптауна, главног града Јужноафричке Републике, једва избегли искључења воде, а годину раније и Рим је дистрибуирао воду да би сачувао оскудне резерве, илустровао је Светски институт за ресурсе.
Управо то показује да се чак и у земљама које су ниско на листи „водног стреса“, као 148. Централноафричка Република, њихови житељи повремено суочавају са непријатним ситуацијама.
Стручњаци сматрају да, као и код сваког другог изазова, све зависи како ће се њиме управљати. Тако Светски институт за ресурсе напомиње да су чак и земље са слабим водним ресурсима њиховим правилним управљањем успеле да обезбеде ефикасно снабдевање водом.
Оман је такав пример. Саудијска Арабија, која је у врху листе најугроженијих, на осмом месту, осмислила је програм назван „Капљица“, с циљем да у наредној деценији смањи потрошњу воде за 43 одсто.
Намибија, једна од најсушнијих земаља на свету, последњих 50 година претвара фекалну воду у пијаћу, а Аустралија је скоро преполовила коришћење воде из домаћих извора.
Постоји доста решења за смањење водног стреса, али стручњаци у свету указују на три најдиректнија.
Отпадна вода није отпад
Прво је повећање ефикасности пољопривреде, тако што би пољопривредници користили семе за које је потребно мање воде, али и побољшали технику наводњавања користећи прецизно заливање, уместо расипања воде по пољима. Друго решење је улагање у грађевинску и зелену инфраструктуру, где би и постројења за пречишћавање, као и одржавање водних подручја радили у тандему, бавећи се и водоснабдевањем и квалитетом воде.
Треће, али не мање битно решење је третман отпадне воде, њено рециклирање и поновно коришћење. О отпадној води се мора престати размишљати као о отпаду, већ као о „новом“ извору воде.
У супротном, проблеми са водом могу довести не само до несташице хране и енергетских криза, већ и до економске нестабилности, па тако и нестабилности влада. А онда је мали корак до спорова између држава, етничких заједница, група људи због коришћења, потрошње воде или контроле водних ресурса.
Према подацима од пре две године, више од 800 милиона људи није имало приступ исправној пијаћој води, а више од 2,5 милијарди основне хигијенске услове. А према извештају УН, број житеља Земље 2050. године ће порасти са садашњих 7,8 милијарди на 9,8.
Ако је 20. век био битка за нафту, 21. је већ увелико препознат као битка за пијаћу воду.
Зато и не чуди могућност ратова због воде, јер сукоби због ње постоје од када и цивилизација. Са говорнице УН пре две године је упозорено да је од 1947. забележено 37 таквих сукоба.
За три године 41 сукоб због воде
По рачуници института „Пацифик“ у Окланду, од 2010. до 2013. године због воде се у свету водио 41 оружани сукоб, који је наизглед био верски, политички и економски, али је у суштини то била борба за пијаћу воду.
Према хронологији тог института, први такав сукоб забележен је још 431. године пре нове ере, када су Спартанци оптужени да су изазвали епидемију куге у Атини, пошто су током Пелопонеског рата загадили воду у њиховим цистернама.
И нису престајали до данас. Хронологија није заобишла ни наш регион, када су се 2001. године током сукоба Македонаца и Албанаца они борили и за контролу над извором Рашче и резервоарима који снабдевају Скопље водом.
У Јужном Дарфуру је 2017. године било 70 мртвих у сукобима између пољопривредника и сточара због извора слатке воде, а 2014. године у Нигерији је из истих разлога, такође, у сукобу пољопривредника и сточара, било више од 1.000 убијених.
Колико год би то некада звучало невероватно, вода је за свет погонско гориво, ништа мање важно од нафте, или можда и важније. Напросто, она је незамењива. Макар у догледној будућности.
