„С обзиром на то да сам староседелац, могу да кажем да наш крај никада не може да досади чак ни онима који дуго у њему живе и непрестано га обилазе. Наш регион је толико интересантан да оставља јак утисак, чак и на његове житеље“, каже новинарка Татјана Аронова.
Како истиче, Краснојарски крај је крај радних људи, крај-произвођач, који храни пола земље.
„Све то се постиже захваљујући преради природних богатстава у неколико предузећа која су међу најбољима на свету, и која ’хране‘ пола земље. Она производе обојене метале, електричну енергију у хидроелектрани, а ту је и атомска индустрија. Имамо и шуме. Дакле, тих предузећа је мало, али она су најбоља, главна. То је наш крај“, каже Аронова.
Она сматра да би требало развијати индустријски туризам, с обзиром на то да се на северу Краснојарског краја налази и гигантско налазиште нафте — Ванкор, откривено 1988. године, а које има преко 500 милиона тона нафте у процењеним резервама.
„То је нешто просто невероватно. Никада нисам могла ни да претпоставим да се нафта производи усред белих, снежних поља, где је чак страшно и закорачити. А имамо и амбициозан задатак — да затворимо циклус нуклеарног горива. Ко реши овај задатак у свету, биће лидер у овој индустрији. Тај задатак се решава у затвореном граду Железногорску, код Краснојарска. И ово је најбоља производња у Русији. Јединствена. Готово сав бакар, никл, платина, злато, обојени метали се налазе на територији Краснојарског краја, у Нориљску и Краснојарску“, каже новинарка.
Аронова подсећа да се у граду Краснојарску налази и компанија „Красцветмет“, највећи произвођач злата у Русији и један од 10 највећих у свету. Ова компанија заузима прво место у свету по производњи паладијума и убраја се међу три највећа произвођача платине на свету.
Аронова се још од студентских дана бави спортским туризмом и често је са ранцем на леђима обилазила свој крај, планинарила и скијала. Током боравка у сибирским тајгама сусретала се чак и са медведима.
„Двапут сам видела медведа изблиза, на удаљености од десет метара. И могу рећи да се у човеку ствара паничан страх, какав се не може описати речима. То је застрашујуће, јер је то снажна звер, са којом се не можете изборити. Ако нападне — то је крај. И у тим тренуцима схватате да сте немоћни, да не можете ништа урадити и да све зависи од њега. Медведи су непредвидива створења, веома опасна, лукаца, брза, упркос томе што делују незграпно и веома паметна. Они привлаче човека. Ја, на пример, са задовољством читам приче везане за медведе, књиге, које описују њихову нарав, зато што су то јединствене звери“, каже Аронова.
Најпознатија радијска водитељка у Краснојарском крају Лана Светлова препоручује свима, а посебно авантуристима да посете Краснојарски крај.
„Имамо све: планине, реке, језера — све што се пожелети може. Опуштајући одмор на сунцу овде се лако може претворити у екстреман, авантуристички одмор. Ипак, свима бих препоручила да Сибир и Краснојарски крај посете зими, јер је зима овде фантастична, и тада могу да виде све лепоте, почев од наших скијалишта до лепоте целог Јенисеја. Треба видити и када наступе мразеви како изгледа град и како је дрвеће прекривено ињем. То је налик некаквој декорација из филмова Тима Бартона. То је права зимска бајка. Желела бих да позовем све људе да дођу овде и да се присете како је то када те дочекају раширених руку и веома топло. Овде су људи веома искрени, отворени и веома гостољубиви“, каже Светлова.
Најниже температуре у Краснојарску иду до минус 42 степена Целзијуса, али народ је навикао да живи и у тако суровим условима.
„Ми смо навикли... Ако жена шета улицом Краснојарска и носи скијашке панталоне, а преко њих бунду — то овде никога не изненађује, јер је то топла одевна комбинација. У селима ложимо пећи, убацујемо угаљ. Грејемо се, као и сви у другим градовима који се налазе на северу“.
Путовање по Сибиру, које је за блогере и новинаре организовао Туристички информативни центар Краснојарског краја, био је прилика да Светлова боље упозна свој крај. Посебно јој се допало Шушенско — сибирско село с краја 19. и почетка 20. века, где је Лењин провео три године у изгнанству, а које је данас музеј под отвореним небом.
„Да будем искрена, никад нисам била у Шушенском. Овде живим дуже време, а музеј сам први пут посетила и стварно ми се свидело. Јако ми је жао што не можемо да уђемо у неку врсту машине и да вратимо се у прошлост и видети како људи заиста живели тамо у то време. Јако ми се допао музеј, и како је тамо врло пажљиво све очувано...“.
Блогерка Наталија Чевичелова из Краснојарска истиче да је њен крај јединствен по природним лепотама, као и гостопримљивим људима.
„Мислим да би свако требало овде да дође и да посети наш град Краснојарск, упозна нашу земљу и нашу културу. Посебно препоручујем да дођу у дане Масленице, празника којим се испраћа зима и дочекује пролеће. Тада цела Русија пече палачинке. Веома је занимљиво видети народне шетње током Масленице и осетити ту нашу руску, традиционалну атмосферу“, поручила је Наталија.
