Милачић је, посетивши манастир и монахиње, послао поруку свима онима који последњих дана тамо долазе реметећи мир.
Поруку председника Праве Црне Горе преносимо у целости:
Налазим се код манастира Бешке на Скадарском језеру, гдје се ових дана одвијају драматична дешавања о којима шира јавност у Црној Гори — због тога што институције ћуте — не зна ништа. Дошао сам не као политичар већ као више него забринути грађанин, да би се за ово чуло. Јер треба да се чује. Да се зна.
Дошао сам овдје чим сам дознао да је група од десетак Албанаца, из оближњих села, долазила протеклих дана овдје у манастир Бешку, саопштавајући монахињама како је ово њихово. То није први пут. О овоме је прије неколико дана за ТВ Нови говорио и митрополит Амфилохије. Такође, због тензија овдје, ангажована је и полиција, која патролира у близини манастира.
За оне који не знају, па и за мјештане Мурића, али и да цијели свијет зна: манастир Бешка налази се на малом острву на Скадарском језеру. Он је задужбина Ђурађа Балшића Страцимировића и његове жене Јелене Балшић, ћерке кнеза Лазара и књегиње Милице. Господо из Мурића, али и сви остали, понављам: Овдје, у овом манастиру је гроб ћерке цара Лазара, Јелене, коју је Православна црква прогласила за светитељку!
Прије петнаестак година на острво Бешку дошле су монахиње како би и острву и манастиру удахнуле нови живот и почеле подвиг вриједан дивљења, подвиг обнављања ове светиње из 15. вјека, која је тада била у рушевинама. Колики је подвиг ових храбрих монахиња говори и то да оне и дан-данас живе на овом острву без воде. Утолико је и већа брука и срамота јер је мета напада албанских екстремиста ових дана управо женски манастир и незаштићене монахиње које саме живе на овом острву.
Због свега тога, са овог мјеста желим да поручим, у име заједничког мира и љубави на овим просторима, онима који овдје кукавички долазе и провоцирају, својатајући оно што није њихово, а то је дио шире приче, везане и за друге крајеве Црне Горе: даље руке од наших светиња, даље руке од наше земље, даље руке од Црне Горе.
Одавде ћу поновити и поруку са недавног сабора у Херцег Новом: „Како будемо бранили наше светиње и гробове, тако нам Бог помогао“.
Ово је било, јесте и увијек ће бити Црна Гора!
