Био је то 24. март 1999. године када је почело бомбардовање Београда од стране НАТО-а и које је трајало 78 дана, пише амерички Си-Ен-Ен, истичући да је Новак, док је његов отац Срђан помагао мајци Дијани, која је изгубила свест пошто је ударила главом у радијатор, тражио браћу који су тада имали осам и четири године по мраку у стану .
„Са 11 година, ја сам био велики брат. Био сам задужен за њихову безбедност од почетка бомбардовања. Сматрао сам се одговорним за њихову безбедност када су НАТО снаге почеле бомбардовање“, написао је Ђоковић у аутобиографији.
Две деценије касније, 32-годишњи Ђоковић је фаворит за ново освајање УС опена, који почиње 26. августа у Њујорку.
Како наводи Си-Ен-Ен, Ђоковић је освојио четири од последњих пет гренд слем турнира и сада има 16 трофеја, само два мање од Надала и четири од Федерера.
Његов пут од разореног Београда до врха АТП листе је, најблаже речено, невероватан, наводи Си-Ен-Ен.
„Дечак као ја, одраста у Србији и постаје тениски шампион? То је мало вероватно, у најбољем случају. А још када почну да падају бомбе, онда је невероватно“, написао је Ђоковић у аутобиографији.
У првом поглављу књиге „Бекхенди и склоништа“, Ђоковић се присећа ноћи за коју каже да му је заувек променила живот.
Након што је Дијана Ђоковић дошла свести, породица је кренула ка оближњој згради у којој је живела Новакова тетка, а која је имала склониште.
Док су његови родитељи трчали улицом са браћом у наручју, Ђоковић је пао насред улице.
„Тада се догодило. И дан данас, гласни звукови ме испуне страхом“, пише Ђоковић.
Две ракете су, изнад његове главе, прелетеле и погодиле болницу у близини.
Новак је у даљини приметио родитеље и браћу и јурио их док сви нису безбедно стигли до бетонског заклона, односно склоништа у којем је било 20 породица.
„Деца су плакала. Нисам престајао да дрхтим до јутра.“
У интервјуу који је Ђоковић дао Си-Ен-Ен-у 2015. године, он је открио да су у склоништу проводили сваку ноћ и да су имали струје само неколико сати дневно.
„Та времена су нешто што никоме не бих пожелео да искуси. Два и по месеца, сваки дан и сваку ноћ, бомбе су падале на град. Бомбе и ракете су падале буквално на пола километра од нас. Видели смо авионе који лете изнад наших глава и бомбе које падају пола километра даље“, рекао је тада Ђоковић.
До те мрачне ноћи 1999. године, Ђоковић је уживао у, како је рекао, магичном детињству.
Његов отац Срђан је бивши скијаш, а Новак је први пут почео да игра тенис када је имао четири године и пре њега нико у породици није играо тенис.
Ђоковић, који је велики део младости провео на планинском одмаралишту Копаоник, рекао је у интервјуу за Си-Ен-Ен 2014. године, да је то била нека врста судбине.
„Нешто што се појавило ниоткуда. Видео сам тениски терен и видео тенис на телевизији. Отац ми је купио мали рекет и мислим да је то моменат када смо се сви заљубили у тенис“, рекао је Ђоковић.
Када је имао шест година приметила га је Јелена Генчић, која је радила с некада најбољом тенисерком света Моником Селеш, и рекла његовим родитељима да је Новак већи таленат од Селешове.
Пет година су радили заједно, а за то време је научио много о тенису и о животу.
Вест о њеној смрти 2013. године га је потресла толико да је отказао конференцију за медије након меча на Ролан Гаросу.
Иако је бомбардовање могло лако да прекине Новакову тениску каријеру, оно му је пружило потпуно другачију перспективу, изјавио је Ђоковић 2015. године.
„Много више ценим све вредности које имам у животу. Од тениса до чега год... Знам како је бити без ичега, а знам и како је бити на врху света у оваквом глобалном и популарном спорту. Тај контраст ми пружа прави поглед у животу.“
У аутобиографији Ђоковић је навео да иако га је НАТО бомбардовање учинило беспомоћним, није га спречило да игра тенис.
Тачније, он је појачао тренинге током бомбардовања — тренирао је и по пет сати дневно на неколико локација у Београду које је одређивала Јелена Генчић, а на основу тога где су пале НАТО бомбе, надали су се да Алијанса исту мету неће гађати два пута.
На почетку парализован страхом, Новак се одједном променио.
„Решили смо да се не плашимо. После толико смрти, деструкције, једноставно смо престали да се кријемо. Када једном откријеш да си немоћан, онда откријеш и да си слободан, на неки начин“, написао је Ђоковић у аутобиографији.
Два месеца након завршетка бомбардовања, Ђоковић је из Србије отишао у Минхен, где је почео да тренира с Николом Пилићем.
Четири године касније, постао је професионалац.
Си-Ен-Ен подсећа и на снимак Новака Ђоковића из 1994. године, када је имао седам година у којем говори да му је циљ да једног дана буде тенисер број један — 17 година касније то му се и остварило, након што је освојио прву титулу на Вимблдону.
