Облак пепела експлодирао је 20 километара у ваздух, након чега је почео да пада, котрљајући се низ планину брзином од 110 километара на сат, заклањајући поља и градове, уништавајући све на свом путу, у кругу од 500 квадратних километара.
Али, коначна пресуда граду и његовим становницима стигла је у облику — врућег ваздуха. Наиме, подручје у пречнику од десет километара око вулкана „спржиле“ су температуре више од 200 степени Целзијусових. Иако су били склоњени у својим кућама и зградама, грађани Помпеја доживели су тренутну смрт 24. августа 79. године.
Већина је покушала да побегне. Неки су чак држали јастуке на главама, како би се заштитили од пљуска камења. Међутим, пепео и отровни гасови пирокластичног удара достизали су температуре од чак 700 степени и на лицу места донели су смрт за хиљаде људи који су живели у Помпејима, оближњем Херкулануму и мањим местима која су се налазила у околини.
Мозак им је буквално испарио
Открића лобања препуних пепела показују како су, након испаравања, органске течности у мозгу замењене пепелом. Присутност таквог пепела примећена је чак и код оних жртава на којима су се видели нешто мањи учинци топлотног удара.
„То су докази да је удар био толико снажан и врућ и да је могао да продре у интракранијалну шупљину након што је уништио мека ткива и органске течности“, написали су научници.
Истраживање закључују речима како је ово први експериментални доказ који показује потпуно испаравање телесних течности и меких ткива.
Открића показују распрострањени узорак крварења проузрокованог врућином, повећање интракранијалног притиска и пуцања, што је највероватније био узрок брзе смрти становника Херкуланума.
Једини преживели запис ове античке катастрофе био је онај Плинија Млађег, нећака адмирала римске флоте и природњака Плинија Старијег, који се бродом отиснуо до места катастрофе у нади да ће моћи да спасе становнике, али и сам је остао заувек заробљен на обали.
Ово је прича реконструисана из стварних записа Плинија Млађег:
У Помпејима је 24. август 79. почео као још један врући летњи дан. Сенатор Јулије Полибије задовољно надгледа редизајн просторије с базеном. Онде ће, сигуран је, задивити своје спонзоре и остварити политичке амбиције видљиве са слогана на прочељу куће.
Његова кћи Јулија трудна је седам месеци и још не зна како ће за само неколико сати њено нерођено дете запечатити судбину целе породице.
Неколико улица даље, у борделу направљеном од туфа — жутог материјала који се састоји од наталоженог пепела, гладијатори (хероји тог доба) хедонистички троше слободно време. И богати Стефанус осећа подређеност забави, па с тамнопутом робињом Хедоном, упркос невољном погледу жене Фортунате, креће у једну од вила уз море.
Његови робови скупљају урин, течност толико вредну да је Рим опорезује, стављају је у мали плитки базен с прљавом одећом, а онда гацају по свему како би киселина уклонила масне мрље.
Али испод вредних ногу земља отиче и дрхти. Невоља кипи у рају. До 13 сати у латинском није постојала реч за вулкан, а тада се уз громогласан поклич планина Везув после 1860 година подиже из мртвих.
Ужарене стене заробљене у големој комори магме више не подносе притисак и експлодирају брзином звука. Стуб смртоносног дима диже се 15 километара у ваздух, а Помпејима дан препушта уместо ноћи — ноћној мори. Избачене високо у атмосферу, ужарене стене мешају се са ваздухом, хладе и почиње камени пљусак. На 12.000 становника у следећих 18 сати Везув ће испљунути 100 милиона тона стена, пепела и остатака, и живе их закопати, спалити и угушити.
Кћи Јулија Полибија је трудна, кућа је велика, а зидови дебели, па породица с робовима одлучи да остане да се моли. Из виле на плажи Стефануса злато, а не љубав према жени, доводи натраг у Помпеје, али оно га неће спасити. Са златницима, Фортуната последње сате проводи у јефтином хотелу у загрљају гладијатора.
С друге стране напуљског залива Гај Плиније Секундо, адмирал и врховни заповедник римске морнарице, добија поруку како му је пријатељ заробљен у сенци планине и галијама креће у спасилачку мисију. У предвечерје се нешто догађа с планином — пепео и одвојене стене претварају се у паклену лавину па попут водопада, великог плимског таласа, брзином до 300 километара на сат спуштају се низ вулкан.
Пирокластични талас гута све и сваког на путу. У граду Херкулануму врућина је толико интензивна да смрт наступа тренутно, у пола реченице. Људи нису само изгорели, него су дословно претворени у угаљ. Када је прокључали облак дошао до њихових тела, кожа је испарила, кости и зуби попуцали су попут крхког стакла, а мозгови су прокували и експлодирали.
У јутарњим сатима нови талас спушта се равно на Помпеје и застаје пред северним зидом, као да ће га поштедети. Но смртоносан „коктел“ хлороводоника и угљен-диоксида усисаће влагу и ваздух и угасити свеће и животе. Мушкарци, жене, деца и животиње гуше се са сваким дахом.
Први удах, попут гутања ватре, пун је ужареног гаса и пепела. Други је комбинација пепела и течности због које настаје мокри цемент у душнику и плућима. Трећим удисајем цемент се шири, а жртве у урлику, неартикулисано, рукама траже мало кисеоника којег више нема. Испод милиона тона пепела овај задњи крик, као у временској капсули, остаје искован, пренео је хрватски портал „Експрес“.
У исто време, Плинијева спасилачка мисија претвара се у борбу за голи живот, а он галије окреће од Помпеја и уточиште налази код пријатеља Помпонија у граду Стабију. Али пакосни Везув све види и отпушта последњи талас који ће у замку ухватити храброг и тврдоглавог адмирала. Тек ће његов нећак Плиније Млађи с друге стране залива оставити писани траг о последњим тренуцима града и његових становника у сенци Везува.
Скамењена тела – сведоци трагедије над трагедијама
Помпеји су ушли у легенду не само због тога што их је уништила ерупција Везува, већ и због тога што је комбинација врућине и пепела сачувала тела бројних становника града кроз пуних 16 векова. Њихова тела касније су додатно заштићена гипсом, а научници су их обрадили најновијим ЦТ скенерима. Нове технологије научницима су омогућиле да тела испод гипсаних калупа виде у све три димензије и да жртве стравичне ерупције напокон „добију“ своја лица.
Скенирано је укупно 86 очуваних тела, а једно од најочуванијих је и тело четверогодишњег дечака који је, судећи по положају тела, био при свести када је вулкан еруптирао.
