Србија је званично постала члан Азијске инфраструктурне инвестиционе банке (АИИБ), којој се досад прикључило 97 држава широм света, што је српски министар финансија Синиша Мали оценио великом вешћу за земљу. Тиме, како је рекао, добијамо приступ повољним кредитним средствима за реализацију приоритетних пројеката.
О томе да је АИИБ за непуне четири године израсла у мултилатералну организацију говори податак да је Србија чак 73. чланица ван Азијско-пацифичког региона.
У 2020. се очекује да их укупно буде 100, али и 8,5 милијарди долара инвестиција у 45 пројеката у 18 земаља, најавио је недавно један од потпредседника банке, Дени Александер.
Нема сумње да у условима повећане турбулентности светске економије финансијска сфера постаје један од приоритетних праваца, као и да су деценијама запуштеној српској инфраструктури неопходна нова улагања.
Кина, прва адреса
Шта Србији може да донесе чланство у Азијској инфраструктурној инвестиционој банци?
Професор банкарства на Економском факултету у Београду Ђорђе Ђукић сматра да је у том случају кључна ствар релација са кинеским инвеститорима и пројектима које ће суштински желети да добију кинески инвеститори, да бивају финансирани од те банке. Тај кинески утицај је, каже, недвосмислено најјачи, што индиректно, што директно.
„Србији се отвара још један финансијски канал да под повољнијим условима у односу на друге дође до билатералних аранжмана када је реч о проширењу послова везаних за инфраструктуру, која ће овде, очигледно, у наредних 10-20 година бити интензивно рађена. Разлог је једноставан. Кина свој стратешки циљ реализује на начин који је у складу са њеном филозофијом, на 30-40-50 година. Мислим да се све то савршено уклапа у њихов стратешки план, да имају комплетну везу када је реч о Пиреју и надаље ка Европи преко нас“, истиче саговорник Спутњика.
Шта покрива банка
Банка је свечано отпочела са радом средином јануара 2016. са почетним капиталом од 100 милијарди долара. У сферу њене делатности спада широки спектар финансијских услуга, од кредитирања, давања гаранција, до техничке помоћи.
Кина, која је још 2013. покренула идеју о оснивању АИИБ, власник је највећег удела у њој и банку види као идеалну институцију за финансирање нове инфраструктуре и своју извозну стратегију, поготово у оквиру глобалног пројекта „Један појас, један пут“. После Кине, највећи удео у АИИБ имају Индија и Русија, а одмах су јој се прикључиле и Немачка, Велика Британија, Француска, Италија, Јужна Кореја и Аустралија.
АИИБ планира да ову годину заокружи са четири милијарде долара уложених у инфраструктурне пројекте, наспрам три милијарде долара у 2018. години. Један од њених потпредседника, Јокаим Амсберг, који има 25 година искуства рада у Светској банци, напомиње да је на првом месту квалитет инвестиција, а не количина.
„Постепено, а не убрзано, подижемо наше инвестиције и започињемо са висококвалитетним пројектима који испуњавају еколошке и социјалне стандарде, уз елиминисање корупције“, објаснио је Амсберг уочи годишњег заседања АИИБ у Луксембургу пре месец и по дана.
Улагања у инфраструктуру
Председник банке Јин Ликун је на том скупу указао на истраживања и анализе које су показале да је недостатак инвестиција у инфраструктуру главни узрочник ограниченог привредног раста у Азији. Зато би земље у развоју требало да уложе око осам процената свог бруто домаћег производа у инфраструктуру да би постигле одрживи раст, односно да за трећину повећају улагања у инфраструктурне пројекте, сматра он.
Годишње заседање АИИБ у Луксембургу било је прво такво ван Азије и није случајно одржано баш у тој малој, али на финансијској мапи важној држави. Луксембург је био прва европска држава која се одмах 2015. године одлучила да буде међу оснивачима АИИБ-а.
Пројекти у Европи
Иако АИИБ још није најавио никакве инвестиционе стратегије за Европу, Амсберг је оценио да су улагања у железнице, луке, путну инфраструктуру, могући европски пројекти. Он је напоменуо да су европске и азијске земље све више повезане, посебно инфраструктурним, транспортним и енергетским везама, оценивши да АИИБ може да допринесе међусобним трговинским споразумима.
Ту своју шансу треба да тражи и Србија.
„То би био један здрав алтернативни извор, при чему не очекујем, што се тиче обима финансирања, да превазиђе оно што још увек могу да чине ЕУ, Европска банка за обнову и развој, Европска инвестициона банка, Светска банка. Али свакако да је за Србију погодност да има алтернативу и да брже закључује послове када је реч о државном нивоу на релацији држава—држава, у овом случају Кина, са аспекта стратешких инвестиција које су од обостраног интереса“, оценио је Ђукић.
Услови кредитирања
На питање — какве услове кредитирања бисмо могли да очекујемо, професор банкарства на Економском факултету каже да, судећи према најавама, ако они истински желе да буду пандан међународним институцијама попут ММФ-а, Светске банке, морају бити конкурентнији.
„Уколико желе експанзију те банке, они морају да понуде услове сличне или приближно исте оним институцијама од којих они желе да се удаље. То није институција која би требало да претендује на остваривање профита на максимирању каматне стопе, већ управо на стратешким пројектима којима отварају простор за пословање највећих кинеских компанија, или оних повезаних са кинескима, а самим тим и компанија у Србији који су на други начин везане за те компаније“, указује Ђукић.
Или, како је то саговорник Спутњика сажео у једној реченици: Највеће кинеске компаније, њихови извођачи, пројекти који се уклапају у оно што се зове Нови пут свиле, и мале земље попут Србије, могу само да поздраве то што су се нашле на том путу и имају могућност отворене сарадње са таквом институцијом и укључивања у процес који ће, несумњиво, да траје.
Без Јапана и Америке
Одмах после Србије, тој банци се прикључила и Грчка, а како је нагласио потпредседник АИИБ-а Амсберг, „свака земља је добродошла да се придружи банци, укључујући Јапан и Сједињене Државе“.
Са њима, међутим, још није било преговора. САД и Јапан су одбили да се прикључе овој банци, коју доживљавају као пандан Светској банци и Азијској развојној банци, које подржавају Вашингтон и Токио. Отуда су западноевропским и азијским савезницима непрестано слали критике због прикључења банци чији је оснивач Кина.
Тај неуспешан покушај Вашингтона да их заустави у прикључењу АИИБ некадашњи амерички министар финансија Лоренс Самерс доживео је као крај господарења САД светом.
