Маестралну улогу Дагија, глумца који психо-драмом покушава да проникне у срж своје болести, алкохолизма, у култној представи тумачио је Предраг Ејдус, а на филмском платну га је заменио Тихомир Станић. Судећи по успеху који је филм доживео на овогодишњем Фесту, а и по наградама које је Станић добио за ову улогу, Ејдус се не би постидео своје алтернације. Ипак, новопеченог Дагија смо питали како је изгледало преузети улогу од тада још живог Ејдуса.
„Уз његову дозволу, његов благослов и пристанак и после разговора с њим, било ми је много лакше. А ово је једна од оних улога за које се спремаш цео живот. То је тако, ја сам и неке ствари из личног искуства уткао у филм и нашао сам, чини ми се, јако добар приступ. Веома је оптерећујуће играти улогу уместо човека који је болестан, који је деценију и по играо тог лика. У самој улози има доста анегдотских и биографских, личних, деликатних ствари. И друго је то кад човек сам износи пред јавност нешто из свог живота, нешто интимно, а друго кад ви чепркате по нечијем животу. Онда сам одједном схватио да то нема никакве везе. Доживео сам то као могућу причу о себи и онда сам тако приступио улози“, објашњава Станић за Спутњик.
На питање шта све из приче о алкохолизму човек може да научи о животу, породици, другим људима и друштву у којем живимо, глумац каже:
„Уметност нам, чини ми се, помаже да у себи нађемо истине које знамо, само се не бавимо њима, заокупљени смо другим стварима. Филм нуди решења у оној мери у којој та решења већ постоје у човеку, па их он уз помоћ филма, или неке позоришне представе, или неке добре композиције, једноставно у себи пронађе и препозна. Али то су увек само она решења која човек већ има у своме срцу или у својој глави“.
Позивајући се на његову формулацију о лику Дагија — да је то једна од оних улога за коју се спремаш цео живот — нашег саговорника смо питали и да ли је сматра „животном“ или је златно доба глуме тек пред њим.
„Људи који су видели филм ми кажу: ’Ово ти је животна улога, ово ти је најбоља улога!‘ И заиста ретко се пишу тако лепе и комплексне улоге. Увек остајем при одговору — да се надам и верујем да ћу своју животну улогу на филму и у позоришту тек одиграти. И да ме тек чека. Да је све ово једна припрема за оно за шта ће моћи неко да каже: ’Е ово му је била, ипак, животна улога‘. Мислим да једино тако вреди. Ако свакој новој улози приступимо с тим ентузијазмом и том надом, онда та улога има неку шансу. Ако то играмо левом ногом са свешћу да смо своје велике улоге већ одиграли, онда не видим зашто би се било ко бавио овим послом. Јер, осим саме радости игре, ова професија не нуди много“, закључио је Станић.
Са Тихомиром Станићем смо разговарали и о четвртој сезони хит серије „Убице мог оца“ и важности започетих пројеката о Јасеновцу и Дијани Будисављевић, које су други уметници преузели од њега.
Цео интервју можете погледати у видео-прилогу.
