Положај српске мањине Чотрић оцењује као можда најгори у Европи, а ради се, каже, о заједници чији се број процењује на 30.000-40.000, што је мањи град величине, рецимо, Лознице.
Он подсећа, гостујући у емисији „Спутњик интервју“, да Срби живе на територији данашње Албаније од раног Средњег века, да су ту живели и када је та територија била део српске средњевековне државе, затим у време турске окупације и касније од успостављања независне албанске државе 1912. под краљем Зогуом, а потом и у време Енвера Хоџе па до данашњих дана.
„Међутим, већ стотину година се врши организовани притисак на Србе да се албанизују и асимилују, а они се томе одупиру колико могу“, наводи Чотрић, илуструјући ситуацију чињеницом да се на последњем попису становништва у Албанији 2011. године, који је био бојкотован како од српске, тако и од осталих мањина, само 155 лица изјаснило да су Срби.
Објективне процене говоре да бар око 30.000 наших сународника у Албанији живе у околини Скадра и Фиера, а према речима нашег саговорника, окупљени су у три удружења: „Морача Розафа“, српско православно удружење „Св. Јован Владимир“ и удружење „Јединство" из Фиера, које окупља Србе исламске вероисповести.
Срби исламске вероисповести
Чотрић посебно скреће пажњу на ово треће удружење у коме људи с поносом истичу да су Срби муслимани. Живе ту већ стотинак година, а доселили су се са простора Новог Пазара, Сјенице и Тутина. Како каже посланик, сачували су своје национално име, истичу српске националне симболе, организују курс учења српског језика за децу и одрасле, а дочекују госте из Србије са химном „Боже правде“.
Чотрић констатује да албанска држава није дала могућност да српска мањина има школе на српском језику, јер је прописала ригорозне услове за оснивање школа националних мањина.
Некада су, 20-30-их година прошлог века такве школе постојале, али су укинуте још под краљем Зогуом — касније их није дозвољавао ни Енвер Хоџа, ни тзв. демократске власти.
„Албанија чак није ратификовала ни европску повељу о мањинским и регионалним језицима, о могућности наставе на другим језицима. Срби ни на попису становништва нису могли слободно да се изјасне“, наводи наш саговорник, подсећајући да за разлику од тога, албанска заједница у Србији има и вртиће и школе на матерњем језику.
Литургија на српском ретко и само у једном храму
Што се тиче информисања, Срби у Албанији се сналазе тако што слушају медије из Србије, а на локалној телевизији у Скадру су имали недељно једну емисију од сат времена, али тако што су закупљивали термин од средстава која су добијали из Србије.
Такође, у Скадру је око 1.100 деце и одраслих прошло кроз курсеве српског језика које је организовао професор Светозар Ћировић из Црне Горе, који је долазио својим аутомобилом, дакле, реч је о личној иницијативи.
Огромно је и залагање Митрополије црногорско приморске и митрополита Амфилохија да се на верском и црквеном плану одржи православно јединство са нашим сународницима у Албанији, каже Чотрић.
Додуше, литургија на српском постоји, како објашњава, само у храму Свете Тројице у селу Врака у околини Скадра, који је подигнут на имању сада већ покојног Милана Брајовића, дугогодишњег председника удружења „Морача Розафа“. И то се дешава само о великим празницима када долазе свештеници СПЦ да саслужују са свештеницима Албанске православне цркве.
Као посебан проблем Чотрић наводи албанизацију имена Срба. Тако је Милан Брајовић имао наметнуто име Фериз, Павле Брајовић је Павле Јакоја, Бледар Башановић, који је био члан албанске владе за националне мањине и завршио Правни факултет у Нишу, имао је наметнуо презиме Беља.
„Сада теоретски они могу да врате, али само име или презиме и то по врло компликованој процедури која може да кошта и по неколико хиљада евра, а у Албанији где су просечне плате 300-400 евра то значи да треба да радите годину дана да бисте вратили име“, истиче Чотрић.
Двоструки стандарди
Осим тога, Албанци су све њих уписали у матичне књиге рођених као Албанце, а свако ко то жели да промени мора да плати казну.
„Међутим, све је ово у Европи прошло незапажено, нико није упутио протесте, да не говоримо да Албанија није ратификовала ниједан закон из области заштите националних мањина, нити је спремна да финансира њихове активности, нити да на било који начин помогне очување њиховог идентитета. То све мањине на територији Албаније сврстава у тако тежак положај каквог нема у данашњој Европи“, упозорава саговорник Спутњика.
Он додаје да је и делегација Скупштине Србије у разговору са делегацијом ОЕБС-а указивала на све те чињенице, али да је добила одговор само да се надају да ће у будућности ти закони бити усвојени.
„Ништа даље нити ишта више од тога. Никакве консеквенце Албанија није сносила. Напротив, примљена је и у НАТО, на путу је ка ЕУ, а да им нико никада није затражио да на било који начин демонстрирају у пракси поштовање европских вредности. И на том примеру видимо постојање двоструких стандарда“, констатује Чотрић.
На питање шта наша држава предузима да се укаже на тај проблем, он наводи да Србија помаже Србима у Албанији финансирањем курсева српског језика у Скадру и Фиеру, стипендирањем студената у оквиру програма „Србија за Србе“, као и неким пројектима везаним за информисање.
„Наравно да постоји простор за много значајније ангажовање Србије пре свега према међународним институцијама: да се упознају и институције ЕУ, Савета Европе, ако треба и УН каква се дискриминација спроводи према припадницима српске заједнице у Албанији . Тешко је бити Србин у Албанији. Можемо да урадимо више и на давању двојног држављанства“, истиче Чотрић, напомињући да би Србима у Албанији то много значило и у психолошком смислу везивања за матичну државу, али и у практичном, у виду могућности за школовање и лечење у српским установама.
Такође би било значајно, по његовом мишљењу, и да се отвори конзулат Републике Србије у Скадру или макар да се именује почасни конзул, као и српски културни центар у Скадру, али засад нема назнака да ли и када би то могло да се догоди.
