Свега петнаестак година од открића радија, готово је немогуће било замислити ратовање без коришћења новог вида комуникације. Радио је омогућио раније незамисливо оперативно управљање јединицама које су се налазиле на огромној удаљености од својих штабова. Природно, садржај радио-порука које су генерали и адмирали слали својим војницима живо је интересовао противника, због чега су њихова саопштења била пажљиво шифрована.
Крстарица „Магдебург“ у неславном походу
Лака крстарица „Магдебург“ била је један од најновијих бродова немачке царске флоте. Брод је први пут запловио 1911. године и важио је за један од најмоћнијих и најбржих у својој класи. Дан пошто је Берлин објавио Москви рат, 2. августа 1914. године, „Магдебург“ је, заједно са другом немачком крстарицом „Аугсбург“, већ бомбардовао руску луку „Либава“, која је данас летонска лука „Лијепаја“.
Немци су желели да униште електричну централу која се налазила на територији луке „Александар Трећи“, али се на удару нашла и градска болница, а неколико пројектила је намерно било усмерено на плажу, која је у том тренутку била препуна људи. На срећу, нико није погинуо, а сам напад је трајао свега 45 минута. Ипак, то што се догодило није се могло тумачити никако другачије, него као ратни злочин.
Двадесетак дана касније „Магдебург“ и „Аугсбург“, у пратњи два разарача, упловили су у Фински залив, са задатком да пронађу и нападну руске патролне бродове. Међутим, одред који је предводио контраадмирал Беринг обухватила је густа магла, због чега су крстарице и њихова пратња били приморани да се повуку. Током повлачења „Магдебург“ се нашао у неприлици, насукавши се на гребен острва Оденсхолм, које је данас естонски Осмусар.
Посада је очајнички покушавала да се спаси, али су крстарицу убрзо уочили руски војници у контролном пункту у Оденсхолму, који су о томе одмах обавестили команду у Ревелу. Неколико сати касније командант руске Балтичке флоте адмирал Николај Есен наредио је да се на место инцидента упуте крстарице „Богатир“ и „Палада“, као и неколико разарача.
Први је, међутим, тамо стигао немачки разарач, који је прво, уз помоћ тегљача, покушао да повуче „Магдебург“ са стења. Након неуспешног подухвата, командант „Магдебурга“ Хенрих фон Хабенихт је наредио да се посада пребаци на разарач, а да се након тога крстарица уништи раније постављеним експлозивом. Евакуацију су прекинули руски бродови, који су одмах отворили ватру на Немце.
Разарач се муњевито удаљио од несрећне крстарице. Иако га је погодило неколико граната, од којих је једна упала и у официрску кабину у којој су били људи са „Магдебурга“, успео је да се отисне на отворено море и да се тамо сусретне са „Аугсбургом“.
Судбина немачке посаде
Немци су у тој борби изгубили 17 војника, 17 је рањено, а 75 људи је првобитно било проглашено несталима. Касније се испоставило да 57 морнара, међу којима је био и командант Хабенихт, није успело да се евакуише са „Магдебурга“ и да су заробљени.
Немачкој крстарици су се први приближили руски разарачи „Бураков“ и „Рјаниј“.
„Начелник службе за комуникацију упутио је ка крстарици мали чамац на којем су били потпоручници Михаил Хамилтон, сигналиста и веслачи наоружани пушкама“, сведочи капетан друге класе Георгиј Граф у својим мемоарима.
„Поравнавши се са палубом, Хамилтон је видео да по њој трче шесторица морнара. Не знајући какве су им намере, узео је револвер и изашао на палубу. Сви морнари су били ненаоружани, а њихова лица нису деловала претеће, тако да се испоставило да је револвер непотребан“, написао је Граф.
Неочекивано откриће
Када су му Немци објаснили шта се догодило, Хамилтон им је наредио да спусте немачку заставу и да подигну руску. Након тога је сазнао да се командант „Магдебурга“ још налази на броду. Упутио се немачком официру и саопштио му да ће морати да се пребаци на руски разарач.
Сам Хамилтон касније је испричао како је дошло до судбоносног догађаја.
„Немајући шта да радим, преметао сам ногама разне ствари које су се вукле по палуби. И одједном сам под пакетом са кошуљама уочио сигнални код. Не желећи да привлачим пажњу Немаца, почео сам да га гурам ногама према огради брода и, када се наш чамац приближио, пребацио сам га на чамац“, приповедао је Хамилтон.
Руси су најзад одлучили да истраже дно крстарице и послали су под воду рониоце. Тада је пронађен и леш официра који је, очигледно, случајно пао са палубе. У рукама је стезао други примерак „Сигналне књиге“.
Књига је одмах доспела у руке искусног телеграфисте Ивана Ренгартена. Његов задатак био је отежан тиме што су обе књиге биле без „кључа“, односно табеле на основу које се кодови мењају на свака 24 часа. Ренгартен је, уз помоћнике, ипак успео да, за нешто више од месец дана, израчуна алгоритам за дневну промену „кључа“, уз помоћ којег су дешифровали немачке поруке.
Ускоро је у оквиру службе за комуникације Балтичке флоте створена посебна радио-станица која се бавила пресретањем и дешифровањем добијених информација. На тај начин руска армија је пре више од стотину година овладала вештином радио-електронског војевања.
Верни савезничкој дужности, Руси су своје откриће са „Магдебурга“ поделили са Енглезима. Руски поклон је имао важну улогу у раду тајне „Собе 40“ — центра за дешифровање, који је британску флоту снабдевао најсвежијим и најпрецизнијим информацијама о дејствима немачке војске.
Што се тиче заробљене групе са „Магдебурга“, они су упућени на Далеки исток. Немачка обавештајна служба била је посебно заинтересована за њих, а Руси су страховали да би некада неко од морнара могао да се досети шта се догодило са драгоценим кодовима.
