Уметник и уметност не могу да промене слику света, то су гласови у пустињи, који се чују и којима се посвећује релативно мало пажње, али ако уметник успе бар да на неки свој начин анимира друштво оним што ради, то је већ позитиван корак.
Тако је својевремено говорио сликар Владимир Величковић, објашњавајући сврху и значај сопственог „гласа у пустињи“ којим је деценијама успевао да задиви свет.
Затворен опус
Његовим одласком који је, без обзира на године, увек изненадан, јер тако је са великанима, затвара се један од најобимнијих и најимпресивнијих сликарских опуса, наших и светских, јер је и опус, као и творац, био и париски и београдски, и српски и светски. И са угледним звањем две академије: француске и српске.
Вест о одласку првог српског сликара члана чувене, два века старе, француске Академије лепих уметности, дошла је у тренутку када се приводе крају припреме за прву ретроспективну изложбу његовог париског колеге Љубе Поповића у Српској академији наука. За историчара уметности Николу Кусовца то је само још један знак да се чувени „Париски круг“ још више сузио и затворио. За Величковићев изузетни уметнички опус Кусовац наглашава да је од самог почетка био — препознат.
„Још када је раних шездесетих година прошлог века ушао на ликовну сцену привукао је пуну пажњу. Био је компатибилан и лепо се уклапао са свим оним што је произилазило из Шејкиног погледа на свет, односно са оним што је Медиала хтела да каже. Некако истовремено, али не у самом епицентру Медиале, нашли су се и Љуба Поповић и Влада Величковић, сликари који су касније постали наше Паризлије. Штета је што се тај ’Париски круг‘ сад проредио, прво одласком Љубе, чију ћемо изложбу видети за који дан, и сада одласком Владе Величковића“, каже Кусовац.
Тегобе времена
Оно што наш угледни историчар уметности истиче као препознатљиво својство Величковићеве уметности јесте његов пут ка ангажованој причи:
„Сликар Величковић је одговарао тегобама времена у којем смо живели. Због тога се доста мрака уселило у његово сликарство. Као врстан експресиониста уместо реалне, бирао је надреалну причу, са оне стране. У тим токовима био је веома плодан и стварао је доста лако своје слике великог формата које су на претећи начин сведочиле о злу које се надвило над цивилизацијом и човечанством. Уметник Величковић патио је због свих невоља које су се дешавале на глобалном плану и на њих је реаговао. Због тога је био веома цењен и у Паризу и широм света. Био је то један од оних уметника који је говорио универзалним језиком уметности. Био је свима приступачан и свима нека врста узора. Да, ми смо данас изгубили један узор“, констатује Кусовац.
Педагог ретке врсте
Уметник и интелектуалац, Величковић је био и педагог и то онај од ретке врсте. Не само да је подучавао младе колеге тајнама уметничког заната, него је новцем од своје националне пензије, у Фонду „Владимир Величковић“, финансијски подржавао најбоље младе ствараоце цртаче.
Када су га питали шта му је био мотив и откуд тај ангажман, кратко је одговорио:
„База је моја национална пензија. Овде сам је добио и ред је да се овде и потроши. Тај новац је много потребнији у Србији, него у Француској. Потребнији је младима на почетку каријере, него мени.“
Гавранови слутње
Оно што је за многе представљало најснажнију одредницу Величковићевог рукописа јесу гавранови, препознатљиви мотив слутње и наговештаја зла које ће се догодити. За Кусовца они су не само глобална слутња, већ и наговештај онога што ће дешавати његовом народу.
„Сигурно да све то не би било тако да није реаговао и на оне злослутнице које су црне летеле над Београдом и Србијом 1999. године. Величковић је критички гледао на то време, припадао је групи интелектуалаца који су били критичари нашег система, али без обзира на то, сигуран сам да су га болеле ране његовога рода“, уверен је Кусовац.
Достојни наследници
Ипак, према његовим речима, Величковићев поглед на свет и његова уметност имају достојне настављаче, у првом реду оне даровите уметнике које је он као педагог успевао да помогне и промовише.
„То је већ један број који обећава и који даје наду да се његовим одласком не гаси једно значајно стваралаштво. Оно се наставља и нема сумње да ће наћи своје место у европској уметности у целини“, закључује Кусовац.
Остаје да се памти и податак да је први пут излагао када је имао 16 година, када се појавио на конкурсу у „Цвијети Зузорић“ намењеном младим сликарима, и у оштрој конкуренцији био један од запаженијих, побравши бројне похвале. Овај „рођени сликар“ са дипломом архитектуре, сарадник у радионици Крсте Хегедушића, професор париске школе, наш и француски академик, Величковић је и аутор неких од најбоље продаваних уметничких радова: неке његове слике продаване су и за по 50.000 евра. Према сопственом признању, у атељеу је проводио „сваки дан по цео дан“. И опет је на сопственој ваги до краја мерио оно што је урадио.
„Није једноставно погледати се ’очи у очи‘ са оним што сте у животу радили“, говорио је Влада Величковић, великан који је тежио високом захтеву да положи испит пред самим собом.
И успео је у томе.
