Обожавам кошарку! Одувек. Не знам да ли је то почело када сам као клинац начуо да је Радивој Жућко Кораћ највећа фаца у граду и човек који је у Београд први донео плочу Битлса, а ја сам био (и остао) луд за Битлсима, чак и у предшколском узрасту... Или је вероватније да сам схватио како имам две леве ноге за фудбал (а нисам левак), па ми је било много паметније да се што пре пребацим на неки други спорт.
Кош на каљавој пећи
Прва кошаркашка слика које се јасно сећам била су слободна бацања Владимира Цветковића у полуфиналу Олимпијског турнира у Мексику (вероватно пре тога нисмо ни имали телевизор). Погодио је. Победили смо СССР и играли финале са САД, а ја сам највишу средњу плочицу на „каљавој“ пећи у маленом стану на Новом Београду прогласио за кош и целодневно циљао лоптом према њој.
Онда смо се преселили на Звездару, у већи стан, са ширим спектром приручних средстава за кућне реконструкције догађаја на Светском првенству у Љубљани. Југославија је постала првак света. Незамисливо! Многе данашње реалности тада су биле незамисливе. Цела планета веровала је у спуштање човека на Месец, али би вас у то време вероватно прогласили лудаком да некоме кажете како ће се једнога дана Светско првенство у кошарци одиграти у Кини, како ће хомосапиенси већи део дана проводити гледајући у телефоне, или како ће се одрасли људи возикати тротинетима по улицама градова... И да ће се две земље са најјачим кошаркашким ривалитетом са ове стране Атлантика тек тако распасти... Још мање би вам веровали на тврдњу да после распада Југославије један њен мањи део има шансе да остане у врху и узима светске титуле. А управо то се догодило.
Бек у телу плејмејкера
Чим сам довољно порастао, почео сам да тренирам кошарку. Неки кажу да нисам био лош, али реално, бек шутер заробљен у телу плејмејкера, који скоро да не види на једно око!? Нисам имао шансе и направио сам први бенд. Ипак, остао сам залуђен и увек пратио баскет као манијак. Био сам 1998. године у Атини, када је једна ослабљена селекција запушила уста „стручњацима“ и донела још једну титулу. (Дејан Бодирога је и даље убеђен да сам ја смислио ону песмицу „Ми имамо свога Бога...“ Нисам, часна реч!) Припала ми је част и да урлам са микрофоном на дочеку хероја из Индијанаполиса, који су поново освојили светски врх и успут победили НБА звезде на њиховом терену. Развесељени милионери су сиротом уметнику том приликом поцепали омиљену мајицу, али нека... Када направе такву ствар, заслужују сваки облик испољавања радости.
Почиње! Чекамо нове радости и нека нова цепања.
