Са само 23 године, са ранцем на леђима, кренула је да обилази руска пространства и данас, скоро две деценије касније, није се зауставила.
Презиме је одредило
Њен авантуристички дух никада не мирује. Можда је, каже, и њено презиме предодредило за такав живот, јер „јакунит“ у преводу са турског означава „ловца на шумске звери“. А сусретала се и са медведима и са другим зверима.
„Недалеко од града Краснојарска налази се природни резерват ’Столби‘, комбинација брдско-планинске тајге, веома лепо и популарно место за активан одмор и рекреацију. Али, мени се чинило да шетње у близини града нису довољне, хтела сам да се нађем у дивљини и да прођем планинским стазама“, прича Јакуњина.
На свом првом путовању од опреме је имала само велики ранац, који јој је сашио пријатељ, а остало је позајмила, врећу за спавање и друге неопходне ствари. Уместо шатора, са собом је понела тенду.
„Чула сам од пријатеља о рути на Хамар-Дабану, гребену изнад Бајкалског језера у Иркутској области. Одлучила сам да одем тамо — сама. То је заиста била веома лепа рута, уз планинску тајгу. Стазу је чинио успон од 27 километара… На крају се испоставило да нисам све време сама ноћивала, пошто сам срела друштво, које је тамо имало своју колибицу. Скијаши који тамо тренирају на падинама планина имају колибе, где могу да се пресвуку и да преноће. Ту имају пећ и ’нари‘ (кревет, уздигнут од пода), где се може прилећи. Било је то у августу, у време када је немогуће проћи нашим шумама, а не наћи нешто јестиво. Тајга је пуна шумског воћа и печурака, а сакупљали смо и веома ретко лековито биље, као што су сахан-дајла и златни корен. Златни корен је нешто као сибирски женшен, веома добро, тонизирајуће средство, а сахан-дајла је такође тонизирајуће средство, адаптоген и антидепресив“, наводи Јакуњина.
Бајкалско пролеће
А потом су уследила путовања по Сибиру — источне Сајанске планине, Долина вулкана... Каже да су сва места на којима је боравила јединствена, али посебно издваја пролећа на Бајкалу, када је језеро још под ледом, зиму на Сајанским планинама — у природном резервату Ергаки на југу Крансојарског краја, бициклистичку туру Тува-Монголија-Алтај у летњем периоду и јесења путовања на обалу Црног мора.
„На Бајкалу и његовој околини сам много пута била. На северу Бајкала постоје термални извори, врло атрактивни. Прелазили смо и Бајкалско језеро на скијама. Веома је лако клизати се по Бајкалу. Потешкоће настају само када гомиле леда, висине човека или брдашцета, почињу да пуцају и да се топе. Њих треба савладати и то је велики физички напор. А на равном леду је све прилично лако. Ми смо пролазили дневно од 40 до 70 километара. Нисам била припремљена за такве напоре, па када сам први пут стала на лед Бајкала, нисам ни знала има ли разлике између леве и десне скије. Али, без обзира на то, први дан сам прешла више од 40 километара. Бајкал је веома моћно место и ви и сами почнете да се осећате као моћно биће. Природа даје снагу, развија могућности, а код неких, како се сматра, Бајкал развија чак и таленте“, описује свој доживљај Јакуњина.
Медведи из Сахалина
Потом су уследила путовања на Алтајске планине и острво Сахалин, које се налази на Пацифику, на руском Далеком истоку. Острво је дуго скоро хиљаду километара. Са једне стране обале Сахалина запљускују воде Охотског мора, а са друге Јапанског мора.
„Природа је потпуно другачија него сибирска. Иако Сибир повезују са медведима, највише медведа сам видела управо на Сахалину. Уочи зимског сна медведи излазе на ушће река и у плићацима лове рибу, јер им је потребно да унесу калоричну храну пред зиму. На таквим местима их буде много — око 11 медведа се могло избројати на једној реци. То је дивљина, тамо нема туриста… А што се тиче Сибира, колико год да путујем по том пространству, схватам да га за цео живот не могу целог обићи. Много лепота и веома пуно езготике, у правом смислу те речи“, прича Ирина.
У сваком делу Сибира, напомиње Јакуњина, живе људи различитих националности и различитих култура, који говоре различитим језицима. Различит је и животињски и биљни свет.
„Рецимо, у суседству са мојим Краснојарским крајом је Република Тува, која је толико контрастна и разнолика да на југу држе камиле, а на северу — северне јелене, ирвасе. Тамо постоји и мали народ, Тувинци-тоџинци, и они се баве узгајањем јелена и риба“, прича Јакуњина.
Не враћај се без јелена
Већина њених путовања трајала је више од три недеље, а највише времена је провела у дивљинама тајге, далеко од цивилизације, чак три месеца.
„Ми имамо изреку која гласи: ’Колико год вука да храниш, он увек у шуму гледа‘. И ја сам, изгледа, такав вук. Заиста сам желела да проведем у дивљини неко дуже време. Волим комфор, али изгледа да га доживљавам другачије од осталих људи. Добила сам пословну понуду, коју нисам могла да одбијем. Мој задатак је био да фотографишем све што ми се учини занимљивим, а једино је речено: ’Не враћај се без (фотографија) јелена!‘.
То је било веома неприступачно место, иако се налази недалеко од Краснојарска, у суседној Републици Хакасији, на граници са Тувом. То су планински предели, планинска тајга. Била је средина марта, путовало се моторним санкама по замрзнутим рекама. Потом, када је лед почео да се топи и отвара на рекама, били смо отцепљени од света, а могуће је тамо стићи само хеликоптером. Када су се створили услови, путовали смо на коњима. Мене моторне санке не могу да одушеве, а коње сам тада први пут користила као превозно средство“, прича Јакуњина.
Плинском боцом на звери
У тој дивљини има пуно снежних леопарда, рисова, јелена, вукова, медведа, дивљих свиња, птица грабљивица и других животиња. Опасних ситуација није било, иако се сусретала са зверима.
„На том путовању било нас је троје, а један од нас је имао оружје. Момци су имали другачији задатак, који је био у вези са неким грађевинским пројектима. По правилу, требало је свуда заједно да идемо, али ми смо се ипак раздвојили, јер сам ја морала више времена да проводим у природи и да фотографишем. Била сам ’наоружана‘ плинском боцом. На срећу, нисам морала да је употребим, иако је вук прошао испред мене. Испоставило се да је његов циљ био јелен. Иначе нисам бојажљива по природи, ако нема реалне опасности по живот. Веома сам смирена и понекад дозвољавам себи да путујем сама и да спавам у шуми, у шатору, или у мрежи. Не скачем на сваки шум. Много пута ми се дешавало да око шатора шета медвед, ја га чујем како њушка, дише, креће се… Једном нам се у Ергакију догодило да смо чули толико гласно мљацкање, да нас је и пробудило. Оставили смо испред шатора много хране у војничком котлићу, са поклопцем који се тешко отвара, а када сам устала, видела сам медведа. Он ме је чуо и мирно отишао. Сутрадан ујутру, видели смо да је наш котлић једноставно распарчан. У сваком случају, ризичне и опасне ситуације су прилично ретке при сусрету са предатором и најчешће до њих доводи људско понашање и реакција човека“, закључује Јакуњина.
Други део приче о Ирини Јакуњиној читајте сутра на нашем сајту.